"Kada ste slepi, samo zamišljate kako ljudi izgledaju. Ne dodirujući im lica ili mereći im težinu, već po njihovim glasovima i načinu na koji se ponašaju. To vam pomaže da stvorite sliku. Sada kada vidim, shvatio sam da takve slike nisu uvek tačne. Ali kada sam prvi put video svoju ženu, Gurdžit, 10 godina nakon što smo se upoznali, bila je upravo onakva kakvom sam je zamišljao."
Oslepeo je zbog retke reakcije na lek
Vid sam izgubio dok sam išao u školu, neposredno pred Božić 1972. godine. Imao sam samo 10 godina kada sam dobio jak osip. Lekar je mojoj majci dao određene lekove, ali sam doživeo tešku reakciju – razvio sam Stivens-Džonsonov sindrom. Nekoliko nedelja nije bilo sigurno da li ću uopšte preživeti.
Jedna od posledica ovog sindroma bio je prestanak rada suznih kanala, što je ozbiljno oštetilo rožnjaču. Lekari su pokušavali sve kako bi sačuvali moj vid.
Svakih nekoliko nedelja odlazio sam u bolnicu, a usput bih kupovao stripove, nadajući se da ću ih jednog dana ponovo moći da čitam. Nažalost, to se nikada nije dogodilo. Vid mi je postepeno slabio i do svoje 14. godine potpuno sam oslepeo.
Novi život u školi za slepe
Prebačen sam u specijalizovanu školu u Birmingemu, gde sam boravio od ponedeljka do petka. Znao sam koliko je roditeljima bilo teško da me tamo ostavljaju, ali to je bila najbolja odluka.
Po završetku škole upisao sam informacione tehnologije na Kraljevskom nacionalnom koledžu za slepe u Herefordu, ustanovi na čijem sam čelu danas.
Tamo nisam učio samo stručne predmete. Naučili su nas kako da živimo samostalno – da kuvamo, čistimo, bavimo se sportom i funkcionišemo bez tuđe pomoći.
Svakodnevno sam zvao roditelje i pričao im kako napredujem. Bili su ponosni na mene, ali i iznenađeni koliko sam uspevao uprkos slepilu.
"U stvari, mnogi ljudi su tako reagovali. Mislili su da se slepa osoba uglavnom snalazi, a ne postiže uspeh. U tim godinama sam osećao da mnogi ljudi slepu osobu doživljavaju kao nekako izgubljenu. Ali u stvarnosti, to nije istina. To je bio neverovatan period u mom životu."
Ljubav koja je promenila sve
Najlepša stvar koja mi se dogodila bilo je upoznavanje Gurdžit.
"Nisam mislio da bi iko želeo da se oženi mnome, ali ona je rekla da hoće jer je smatrala da je to ispravno. Znao sam da je ona neverovatna žena i nisam mogao da verujem svojoj sreći. Čak sam se i na dan našeg venčanja pitao da li će se predomisliti. Ali Gurdžit je bila tu, čekala me je. Od tada smo zajedno."
Posle venčanja pokrenuo sam posao proizvodnje računara. Zahvaljujući Brajevom terminalu mogao sam samostalno da programiram, ali se i danas sećam prvog računara koji sam napravio.
Gurdžit i ja radili smo cele noći – ona je bila moje oči. Vozila me je širom zemlje kako bismo kupcima isporučivali računare.
Kasnije smo dobili dve ćerke, kupio sam prodavnicu, a naš posao je nastavio da raste. U jednom periodu bili smo među najvećim dobavljačima računarske opreme u Velikoj Britaniji, sa prometom od više miliona funti.
Operacija koja mu je vratila vid
Slepilo je bilo sastavni deo našeg života i o tome gotovo nikada nismo razgovarali.
Nisam ni pomišljao da bi nešto moglo da se promeni, sve dok jednog dana optičar kojeg sam poznavao nije utrčao u našu kancelariju.
Rekao mi je da je čitao o novoj tehnologiji za koju veruje da bi mogla da mi pomogne.
Samo dve nedelje kasnije našao sam se u bolnici u Brajtonu, gde sam pristao na eksperimentalnu operaciju.
Prvi pogled na suprugu posle deset godina
Kada su mi lekari skinuli zavoje i očistili oči, imao sam osećaj kao da je neko obrisao zamagljen prozor.
Prvo sam ugledao doktorovu kravatu, zatim njegov široki osmeh, a potom je sve postalo kristalno jasno.
Kada su Gurdžit i naše ćerke ušle u sobu, izgledale su tačno onako kako sam ih zamišljao.
"Tako poznato. Nikada neću zaboraviti taj trenutak. 'Vidim vas', rekao sam im."
Svet je bio potpuno drugačiji nego što ga je pamtio
Ono što me je najviše iznenadilo bile su boje.
Boje kojih sam se sećao iz detinjstva sedamdesetih godina – tamnocrvene zavese, braon linoleum, prljavožuti izlozi i crni automobili – zamenjene su svetom prepunim živopisnih nijansi.
Šetnja koju nikada nije zaboravio
Svi smo zajedno otišli do obale Brajtona. Bio je prelep dan.
Šetao sam držeći ćerke za ruke i pomalo se osećao ponosno. Nisam mogao da prestanem da posmatram svet oko sebe. Sve mi je bilo novo i fascinantno. Toliko toga privlačilo mi je pogled.
Bilo je to neverovatno iskustvo.
Kada danas pomislim na taj dan, i dalje poželim da se uštinem kako bih se uverio da nije bio san.
