Ruža je vozila taksi sedam godina. Taj posao je bio njen izduvni ventil. Tokom dana bila je domaćica kod kuće, posvećena majka i supruga, ali noću, kada bi grad postajao iskreniji i drskiji, sedala bi za volan stare "škode" i transformisala se u nekoga kome biste mogli da postavite bilo koje pitanje, ali nikada nije previše otkirivala o sebi. Uživala da sluša priče svojih klijenata, te je kroz ovu profesiju imala priliku da upozna najrazličitije ljude, te joj rad i nije teško padao. Naportiv, bilo joj je zanimljvo, kao da je na taj način punila baterije.
Njen muž Igor, bio je onaj tip čoveka koga ljudi zovu „pouzdanim“. Radio je kao inženjer u projektnom institutu, nije pio radnim danima, sećao se svih rođendana svojih rođaka i svakog 14. februara donosio je isti buket od pet crvenih ruža i čestitku sa natpisom „Mojoj voljenoj ženi“. Ruža je to jednom smatrala dirljivim. Onda se jednostavno navikla. Onda je prestala da primećuje. Ali, njena ljubavna priča joj je i dalje bila lepa i ušuškana.
Veče koje joj je donelo surovu istinu pred oči
Te večeri početkom jula, kiša je lila tako jako da se činilo kao da je neko gore zaboravio da zatvori slavinu. Porudžbina je stigla u 23:14 — od metro stanice Ploščad Vosstanija do stambenog kompleksa Severnaja Korona, trideset dva kilometra, a račun je bio otprilike hiljadu i sto rubalja. Putnica je bila žena, jedna osoba.
Ruža je stigla sedam minuta kasnije. Visoka devojka stajala je ispod vizira. Imala je prelepu kosu, a lice joj je odavalo umoran izraz koji se nije mogao sakriti ni puderom. Otvorila je zadnja vrata, bacila torbu na sedište i ušla bez reči pozdrava.
„Dobro veče“, konačno reče Rosa, gledajući se u retrovizor. „Severna kruna, a?“
„Da“, glas je bio tih, blago promukao. „Molim vas, požurite, ako je moguće.“
Ruža je klimnula glavom i odjurila. Kiša je udarala o krov, brisači su škripali, a unutrašnjost je mirisala na mokru vunu i skupi parfem sa notom bergamota.
Tišinu u vožnji prekinulo iznenadno pitanje
Prvih deset minuta vožnje bilo je u tišini. Onda je devojka iznenada progovorila:
" Imaš prelepo ime u profilu. To se ne viđa često ovih dana."
„Tako me je mama nazvala. Govorila mi je da sam bila toliko crvena kada sam se rodila da je odmah pomislila na to ime.
Devojka se kratko osmehnula.
- A ja sam Kira.
- Drago mi je što smo se upoznale - dodala je Rosa.
Ponovo tišina. Onda je Kira izvadila telefon, pogledala u ekran, uzdahnula i vratila ga.
„Mogu li da vam postavim jedno lično pitanje?“ upitala je iznenada.
Rosa je slegnula ramenima, držeći pogled na putu.
- Samo napred.
- Jeste li udati?
Rosa je blago podigla obrvu.
- Da. Šta?
„Samo... imaš venčani prsten, ali se petljaš s njim kao da te muči. Primetila sam ga dok si jela.“
Ruža je nehotice bacila pogled na svoju ruku na volanu. Zaista ga je okretala. Navika koju je odavno prestala da primećuje.
„Već je star“, rekla je mirno. „Zalepilo mi se za kožu. Ponekad želim da ga skinem.“
Kira se ponovo nasmejala.
"Da li vašem mužu smeta što radite noću?"
„On spava kada ja radim. Imamo ovaj raspored: on radi tokom dana, ja radim noću. Nemamo decu, tako da je u redu.“
„Udobno“, tiho reče Kira i okrenu se ka prozoru.
Nekoliko minuta kasnije, Kira je ponovo progovorila, tiše:
" A ako biste saznali da vas muž vara... šta biste uradili?
Ruža je zastala. Pitanje je bilo previše direktno čak i za noćni taksi.
„Sve zavisi“, konačno je odgovorila. „Da je u pitanju bio samo jedan pijani ispad, verovatno bih razgovarala sa njim. Ako traje već dugo i ozbiljno je... Verovatno bih ga ostavila i otišla. Ali tiho. Bez ikakve drame. Nisam neko ko bi pregazio svoje dostojanstvo. Svako svojim postupcima govori o sebi. “
Kira je dugo ćutala. Onda je rekla gotovo šapatom:
"Šta ako saznate sa kim te je tačno prevario?"
Ruža se osmehnula krajičkom usana.
"Verovatno bih je pogledao u oči. Samo bih je pogledao. I pitala: „Kako bi se ti osećala da ti je neko ovo uradio, da li ti je ovo zaista bilo potrebno?“ Istinska sreća se ne gradi na tuđoj nesreći, bar dobar čovek to ne bi mogao.
Kira se okrenula ka prozoru. Kiša se pojačala.
Vozili su se još deset kilometara u tišini. Onda je Kira iznenada rekla:
- Zaustavite se ovde, molim vas.
„Ovde?“ upita Ruža iznenađeno. „Još je šest kilometara do adrese.“
"Izaći ću napolje. Moram da dišem, gušim se."
Ruža se privukla do ivičnjaka. Kiša je udarala o krov kao hiljadu sićušnih čekića. Kira je otvorila vrata, ali nije odmah izašla. Sedela je tamo nekoliko sekundi, a zatim se okrenula ka Ruži.
Neočekivana izdaja
"Moram nešto da vam kažem, posle svega, ne mogu više to da držim u sebi. Ne mogu da nastavim dalje".
Ruža se pogledala u ogledalo. Kirine oči su bile pune suza, ništa joj nije bilo jasno.
- Šta se desilo - zbunjeno je uputala Ruža.
- Spavam sa tvojim mužem. Već skoro deset meseci. Namenski sam ušla u tvoj taksi, da te upoznam, jer nije želeo da te ostavi. Na kraju mi je rekao da je ovo sa mnom sve bila za njega avantura, da te zaista voli i da ne može da zamisli život bez tebe.
Ruža je osetila kako se sve u njoj skuplja u jednu, ledenu tačku. Ali glas joj je ostao ravnomeran.
- Moj Igor?
- Da.
Kira je čekala eksploziju. Čekala je vrisak, psovke, da se Ruža okrene i ošamari je. Ali ništa od toga se nije dogodilo.
Ruža je jednostavno pitala:
— Je li ti obećao da će me ostaviti?
Kira je progutala knedlu.
— Ne. Rekao je da te voli. Da ima sa tobom dobru porodicu, da je sve našao u tebi i da mu uopšte ne smeta što nemate decu. Da mu samo… nešto nedostaje. Energija. Strah. Ne znam kako je to nazvao.
Ruža je polako izdahnula.
„Pa šta sada želiš? Da te sažaljevam? Ili da napravim bes ovde pored puta?“
„Ne znam“, skoro je šapnula Kira. „Ja jednostavno... više nisam mogla da vozim u tišini. Kad sam videla tvoju fotografiju na profilu taksija, skoro sam umrla. A onda sam odlučila — neka bude kako će biti.“
Ruža je pogledala put ispred sebe. Farovi su osvetljavali mokri asfalt i poneki automobil.
- Koliko imaš godina, Kira?
- Dvadeset sedam.
- Igor ima četrdeset dve godine.
- Znam.
— I da li si stvarno mislila da će zbog tebe napustiti porodicu, posao, svoj uobičajeni ritam?
Kira je ćutala.
Ruža se iznenada nasmeja, kratko i bez radosti.
U Ruži se pojavila sumnja još pre 6 meseci
„Znaš šta je najsmešnije? Sumnjam već šest meseci. Čak ni on. Samo se vazduh oko njega promenio. Postao je previše ljubazan. Previše oprezan. Kao da se plaši da ću primetiti neku pukotinu. I jesam primetila. Samo nisam želela da verujem.“
Kira je spustila glavu.
- Izvini.
„Ne“, Ruža je odmahnula glavom. „Ne duguješ mi ništa. On mi duguje. I sebe, uzgred budi rečeno.“
Ponovo se pogledala u ogledalo.
Ruža je dugo ćutala. Onda je rekla:
- Vrati se unutra. Odvešću te kući. Ne želim da stojiš ovde na kiši.
Kira je iznenađeno podigla pogled.
- Jesi li ozbiljan?
- Ne može biti ozbiljnije. Sedi.
Kira je poslušno zatvorila vrata. Automobil je ponovo krenuo.
Preostalih šest kilometara vozili su u tišini, jedino što je ostalo bila je kiša.
Kada su se zaustavili kod barijere Severne krune, Kira je izvadila telefon da plati.
„Nema potrebe“, rekla je Ruža. „Danas je na mene.“
Kira se zamrzla.
- Zašto?
„Zato što te danas nisam radila kao taksista. Vozila sam te kao osobu koja je slučajno postala deo mog života. I želim da zapamtiš: nisam imala ispad besa, nisam te proklela. Jednostavno sam te pogledala u oči i pitala ono što sam htela da pitam.“
Iznenađujući epilog
Kira ju je pogledala ne trepćući.
„Pa šta će sada biti?“ upitala je tiho.
Rouz je slegnula ramenima.
— Ne znam. Verovatno ću razgovarati sa njim. Ne danas. Možda sutra. Možda za nedelju dana. Ali razgovaraću. A ti... odluči sama. Ako ti je zaista potreban, uzmi ga. Ali zapamti: nije me ostavio deset meseci. I malo je verovatno da će sada.
Kira je otvorila vrata, ali pre nego što je izašla, rekla je:
- Veoma si jaka.
„Ne“, Ruža je odmahnula glavom. „Samo sam umorna od pretvaranja da je sve u redu. To su dve različite stvari.“
Kira je izašla na kišu. Zastala je tamo trenutak, a zatim se nagnula ka prozoru.
- Hvala ti...
Ruža e klimnula glavom.
- Pazi se, Kira.
Vrata su se zalupila. Kira je krenula ka ulazu, sa kapuljačom na glavi. Ruža ju je posmatrala dok nije nestala iza staklenih vrata.
Onda je izvadila telefon i poslala poruku Igoru.
Poslednja poruka od njega bila je u 21:47:
„Zakasniću danas, sastanak se predugo odvija. Ne čekaj, idi u krevet. Ljubavi.“
Suočavanje
Ruža je sutradan skuvala mužu kafu, jutro je počelo kao i svako drugo. Nije htela odmah da ga napadne. Počela je da priča o zanimljivoj klijentkinji koju je vozila. Htela je da vidi njegovu reakviju kada je pomenula ima i kada je opisivala. Nadala se da će sve priznati i da će je moliti za oproštaj. Ali on je sve prećutao i pravio se kao da ne zna o čemu priča.
- Iznenadila me je pitanje da li sam udata i ko mi je muž, delovao si joj poznato, ali nije mogla da se seti odakle te zna - govorila sam mu da bih izazvala bilo kakavu rekaciju, ali ona je izostala.
Ruža je tada prelomiola i odlučila da se razvede, a kao glavni razlog nije bila prevara, nego totalno izgubljeno poverenje, a sa čovekom kojem više uopšte ne veruje nije mogla da nastavi život.
Pre toga je htela da mu stavi do znanja da je sve saznala. Napravila je ručak kod kuće i pozvala Kiru. Nju nikada nije krivila ni za šta, jedini krivac joj je bio njen muž. Igoru je rekla da će im doći njena nova drugarica koju je upoznala baš u taksiju.
Igor nije ni slutio šta mu se sprema, kada je čuo zvono i otvorio vrata - skamenio se. Nije znao ni kako da se ponaša ni šta da kaže.
- Pošto sam saznala da voliš igre i da ti nedostaje zabava, odlučila sam da te zabavim. Ali predstava je sada gotova. Kira mi ništa nije kriva, čak mi je i simpatična. A ti si upravo postao osoba koja me je najviše razočarala u životu. Sinoć si imao prilike da sve priznaš i nisi, opet si sve sakrio. Tad sam prelomila da su se razvesti. Molim te, sutra napusti moj stan - rekla je mirnim tonom Ruža.
Pokušao je da se opravda, ali ga je već pri prvoj rečenici sasekla, nije htela da sluša laži i opravdanja bez ikakvog smisla. Večerala je sa Kirom i zahvalalila joj se što je prestala da živi u laži i što se to nije prolongiralo godinama.
Igor je izleteo iz stana bez reči. Uprkos pokušajima da dopre do Ruže i zatraži joj oproštaj, pomirenje nije bilo ni na vidiku.
Kako joj se život promenio iz korena, Ruža je odlučila da ispuni svoju želju iz detinjstva - izdala je stan, našao online posao i počela da putuje po svetu - u nadi da će negde naći pravu ljubav.
