Subotnje popodne u luksuznoj vili trebalo je da bude mirno, ali tog dana u toj kući mir nije postojao. Klara je sedela u dnevnoj sobi, tiho, sa šoljicom kafe koja se odavno ohladila. Vrata su se naglo otvorila, a njen muž, Ivan, ušao je nasmejan, držeći za ruku mladu ženu s crvenom kosom.
„Ovo je Elena,“ rekao je bez trunke srama. „Navikni se na nju — od danas će dolaziti često.“
Klara ga je nijemo gledala, a Elena se cinično nasmejala i prešla pogledom preko prostorije, kao da procenjuje koliko vredi.
„Ivane,“ rekla je tiho, „ovo je moj dom.“
„Tvoj?“ nasmejao se glasno. „Ti ne zaslužuješ da živiš ovde. Ova vila je rezultat mog rada, mog uspeha, mog novca!“
Elena se nasmijala i položila ruku na njegovo rame. „Dragi, ne troši energiju. Neki ljudi jednostavno ne znaju kada je kraj.“
Klara je spustila pogled, srce joj je lupalo, ali oči su joj bile mirne. U tom trenutku nije rekla ništa — samo je ustala, otišla do fioke u hodniku i uzela fasciklu. Ivan ju je gledao zbunjeno, misleći da će opet pokušati da ga moli da ostane.
Ali ono što je izvadila iz fascikle nateralo je sve da zaneme. Klara je polako otvorila papire, stavila naočare i rekla glasno, dovoljno da svi čuju: „Zanimljivo… jer, prema ovome — vila, zemljište i sve na tvoje ime… ne postoje. Sve pripada meni.“
U prostoriji je nastao muk. Ivan se okrenuo prema njoj, lice mu je pobelelo. „Šta to pričaš?“ pitao je nervozno.
Klara je smireno okrenula prvu stranicu fascikle. „Kažem, dragi moj mužu da si se upravo urlao na ženu koja je vlasnik svega oko tebe. Od ovog poda, do bazena iza kuće, pa čak i onog auta koji toliko voliš da parkiraš ispred ulaza.“
Elena je podigla obrve. „Molim?“
Klara se okrenula prema njoj. „Da, dušo. Sve ovo što ti izgleda kao bajka — ja sam izgradila pre nego što sam upoznala njega. Vila, zemljište, ugovori. Kad se Ivan uselio, nije imao ništa osim laptopa i dugova.“
Ivan je nervozno slegnuo ramenima. „Gluposti. Ti ne znaš šta pričaš.“
„Zapravo,“ rekla je hladno, „znam veoma dobro.“ Izvadila je overen dokument, stavila ga na sto i gurnula prema njemu. „Ovde lepo piše: Klara Mur– jedini vlasnik nekretnine, upisano 2012. godine. To je tri godine pre nego što si se ti pojavio sa tvojim ‘biznis planovima’ koji nikada nisu postojali.“
Elena je pogledala Ivana s nevericom. „Je li ovo istina?“
On je zadrhtao. „Ma ne! To je… stari ugovor. Promenjeno je sve kad smo se venčali.“
Klara se nasmijala. „Ne, dragi. Ti si potpisao bračni ugovor. Sećaš se? Onaj koji si ignorisao jer si mislio da potpisuješ samo ‘formalnost’.“
Ivan je počeo da gubi boju u licu. „Ti si… ti si sve to planirala!“
„Ne,“ rekla je mirno. „Samo sam imala dovoljno mozga da zaštitim ono što sam stvorila. Nikad nisam planirala da me muž jednog dana izbaci iz sopstvene kuće i dovede ljubavnicu pod moj krov.“
