Već osam godina živim sam. Imam pedeset sedam godina – to su godine kada su se strasti odavno smirile, deca su osnovala svoje porodice, a lična udobnost i duševni mir zauzimaju prvo mesto na listi prioriteta.
Radim kao predradnik u malom proizvodnom pogonu. Raspored mi je stabilan, ali posao nosi dosta stresa, pa posebno cenim mir i tišinu kada se vratim kući. Odavno sam prestao da se namenski upoznajem sa ženama. Svi ti sajtovi za upoznavanje za ljude preko pedeset deluju mi kao posebna vrsta sofisticirane torture.
Slučajan susret koji je obećavao
Ali onda se umešala slučajnost. Novi supermarket otvorio se bukvalno pored moje zgrade. Svratio sam posle posla da kupim hleb, knedle, kefir i još nekoliko sitnica.
Na kasi me je dočekala žena – prijatna, doterana, otprilike mojih godina, možda malo mlađa. Plava kosa uredno složena, na grudima bedž sa imenom "Natalija".
"Treba li vam kesa?" upitala je dok je skenirala moj kefir.
"Treba", rekao sam. ", ako može, vaš osmeh uz to."
Bila je to banalna, pomalo zastarela fraza, ali ona se iskreno nasmejala.
"Osmeh ide gratis", odgovorila je.
Razmenili smo još nekoliko rečenica dok mi je pakovala stvari. Ispostavilo se da živi svega dve ulice dalje. Pomalo iznenađen sopstvenom spontanošću, pitao sam je da li bismo mogli nekad da popijemo kafu posle njene smene. Malo se postidela, ali mi je dala broj.
Kući sam se vratio sa kesom knedli i osećajem kao da sam opet u tridesetim.
Savršeno prvo veče
Već sutradan smo se čuli i dogovorili da se vidimo u subotu, kada je bila slobodna. Nisam komplikovao – predložio sam bioskop i posle piće ili večeru.
Došla je tačno na vreme i izgledala je odlično. Smejali smo se istim scenama u filmu, a zatim otišli u mali, prijatan gruzijski restoran. Veče je prošlo savršeno. Naručili smo hačapuri, šašlik i čaj.
Natalija se pokazala kao vrlo prijatna sagovornica. Rekla mi je da je dugo razvedena, da joj sin radi u drugom gradu. Nije se žalila, nije dramatizovala, nije pokušavala da ostavi utisak. Bila je jednostavna i normalna žena.
Kada je stigao račun, mirno je predložila da ga podelimo. Naravno, odbio sam i platio sve, ali me je njen gest iskreno obradovao. Bez onih modernih igrica "ko za koga plaća".
Ispratio sam je do ulaza, lepo smo se pozdravili i ja sam se vratio kući sa osećajem da sam konačno upoznao normalnu ženu za mirnu, zrelu vezu.
Nedelja ujutru: početak problema
Katastrofa je počela već sledećeg jutra.
Probudim se oko devet, stavim vodu da proključa – telefon zazvoni. Poruka od Natalije: "Dobro jutro! Kako ste spavali?"
Nasmejem se i odgovorim: "Dobro jutro. Odlično. Spremam doručak. Kako ste vi?"
Bukvalno sekund kasnije – poziv.
"Zdravo!" njen glas previše vedar. "Već sam ispržila jaja. Sedim i jedem. Šta ćete vi?"
"Napravio sam sendvič i čaj", odgovorim, pomalo zatečen tom energijom u cik zore.
Popričali smo par minuta, a onda sam rekao da idem da se istuširam.
Telefonski maraton bez pauze
U 10:15 – novi poziv.
"Šta radiš?" pita.
"Idem da proverim ulje u kolima."
"Aha, ja gledam televiziju."
"Dobro, uživaj."
Silazim do auta. U 10:45 – telefon opet zvoni.
"Dosadno mi je!", kaže tonom deteta.
"Kako dosadno? Uzmi knjigu, prošetaj, lepo je vreme."
"Neću sama. Pričaj mi nešto."
"Natalija, zauzet sam. Pod haubom sam, ruke su mi u ulju."
"Naravno, uvek su ti stvari važnije", uvređeno odgovara.
Prekinem razgovor. Posle nekoliko minuta – novi pozivi, pa poruke:
"Auu…"
"Jesi li se naljutio?"
"Odgovori."
"Usamljena sam."
Granice koje ne postoje
Na kraju je pozovem.
"Da li je sve u redu?" pitam hladnije.
"Ne javljaš se! Mislila sam da nam je bilo lepo, a ti me ignorišeš!"
"Rekao sam da sam zauzet. Ne mogu stalno da budem na telefonu."
"Izvinite, Vaše veličanstvo!", i spusti slušalicu.
Pomislio sam – dobro, bar će sada biti mira.
Ali ne.
Posle petnaest minuta – opet poziv: "Smirila sam se. Hoćeš li uskoro biti slobodan? Da svratim?"
"Zauzet sam do večeri. Posle želim mir."
"Sama? Nisam ti zanimljiva?"
Dan koji se pretvorio u iscrpljivanje
Taj tempo se nastavio ceo dan. Zvala me je dok sam ručao, dok sam gledao televiziju, dok sam ležao na kauču.
"Šta radiš?"
"O čemu razmišljaš?"
"Pijem čaj."
"Opet mi je dosadno."
Do večeri mi je već titrala obrva. Imao sam osećaj da sam zatvoren sa hiperaktivnim tinejdžerom.
Ponedeljak: kulminacija
Na poslu – sastanak. Telefon vibrira. Pogledam – Natalija. Pošaljem poruku: "Na sastanku sam."
Odgovor stiže odmah: "Sedim na kasi, nema ljudi, dosadno mi je!"
Zatim – poziv. Isključim zvuk.
Posle sat vremena – četrnaest propuštenih poziva i dvanaest poruka. Poslednja: "Iskoristio si me pa odbacio."
Gledam u ekran i ne verujem. Odrasla žena, a ponašanje potpuno detinjasto. Bez ikakvog osećaja za granice.
Konačan prekid
Pozovem je.
"Natalija, slušaj me. Videli smo se jednom. Nismo u vezi, ne živimo zajedno. Nemam ni vremena ni želje da svakih pet minuta objašnjavam gde sam i šta radim. Prestao sam odavno sa takvim stvarima."
"Ne brineš za mene!", viče. U pozadini se čuje skener na kasi.
"Ja želim mir", kažem smireno. "Sve najbolje."
Prekinem vezu, otvorim kontakt i blokiram broj.
Tišina kao jedini luksuz
Zavalio sam se u stolicu i duboko uzdahnuo. Tišina u kancelariji zvučala je kao najlepša muzika.
Samo jedna stvar mi sada pravi problem – taj supermarket je tik pored moje kuće. A izgleda da ću ubuduće morati da idem u kupovinu u sledeći blok… samo da ne naletim na ženu kojoj je stalno "dosadno".
