Možete ovo shvatiti kao ispovest. Ne poželela bih nikome da se nađe u situaciji u kojoj sam se ja našla. Svesna sam da su me sopstvene odluke dovele do tačke sa koje nema povratka. Ono što je jednom izgovoreno i učinjeno ne može se izbrisati, ma koliko čovek kasnije shvatio da je pogrešio.
Pre samo nekoliko godina imala sam brak koji je spolja delovao stabilno i ispunjeno. Udala sam se vrlo mlada, gotovo odmah nakon završetka fakulteta. Moj tadašnji suprug bio je ambiciozan, posvećen poslu u IT sektoru, disciplinovan i istovremeno pažljiv. Voleo je sport, knjige i planiranje budućnosti. Zahvaljujući njegovim primanjima živeli smo komforno, putovali nekoliko puta godišnje i nakon nekoliko godina zajedničkog života kupili prostran stan u dobrom delu grada. Delovalo je da imamo sve preduslove za miran i siguran život.
Odlaganje majčinstva i prve pukotine
On je od početka želeo decu, dok sam ja tu temu stalno pomerala za "kasnije". Plašila sam se da ću izgubiti profesionalni zamah, da neću biti spremna ili dovoljno dobra majka. Bez konsultacije sa lekarom koristila sam kontracepciju i o tome ćutala. Kada sam konačno poželela trudnoću, ispostavilo se da su se u međuvremenu pojavili zdravstveni problemi – dijagnostikovan mi je endometrioza i poremećaji ovulacije.
Usledili su meseci terapija, hormonskih tretmana i pokušaja vantelesne oplodnje. Drugi pokušaj završio se gubitkom trudnoće u ranoj fazi. Moj suprug je pokušavao da ostane pribran, bodrio me i ponavljao da ćemo zajedno proći kroz sve. Danas shvatam koliko je tada bio jači od mene.
Susret koji je promenio sve
U međuvremenu sam promenila posao i tamo upoznala kolegu iz drugog sektora. Bio je harizmatičan, rečit i znao je da stvori osećaj posebnosti. Govorio je o putovanjima, novom početku, drugačijem životu – i ja sam u to poverovala. Za samo nekoliko meseci počela sam da posmatram sopstveni brak kroz prizmu poređenja. Ono što mi je ranije bilo blisko i poznato, odjednom mi je smetalo.
Zanemarila sam činjenice koje su bile očigledne: taj muškarac je imao porodicu, novorođeno dete, finansijske obaveze. Njegova primanja bila su manja od suprugovih, a ja sam tada zarađivala još manje. Ipak, u tom trenutku sam uverila sebe da su emocije važnije od razuma i stabilnosti.
Iluzija novog početka
Sve češće sam pokretala razgovor o zajedničkom životu sa njim, dok je on stalno pronalazio razloge da odloži konkretne odluke. Nedelje su prolazile bez promene. U isto vreme, prestala sam da cenim brak u kome sam bila i više nisam ni pokušavala da sakrijem emocije prema drugom čoveku.
Kada je istina izašla na videlo, nisam osetila kajanje – naprotiv, delovalo mi je kao oslobađanje. Moj suprug je bio slomljen, pokušavao je da me zadrži, govorio da je spreman da oprosti. Ja sam tada verovala da je on kriv za sve što mi nedostaje. Otišla sam bez osvrtanja, uverena da me čeka sreća.
Međutim, suočavanje sa realnošću bilo je brutalno. Čovek zbog kog sam napustila brak saopštio mi je da ne želi da ostavi porodicu i da je sve bila greška. U jednom trenutku sve što sam zamišljala srušilo se bez upozorenja.
Pad i suočavanje sa posledicama
Usledili su meseci očaja, poniženja i pokušaja da objasnim sebi šta se dogodilo. Tražila sam krivca u drugima, čak i u bivšem suprugu, samo da ne bih morala da priznam sopstvenu odgovornost. Privremeni smeštaj kod prijatelja, finansijske poteškoće i neizvesnost postali su moja svakodnevica.
Razvod je na kraju formalizovan, a ja sam se preselila u skroman podstanarski stan. Uveravala sam sebe da ću lako započeti novi život, ali su usledile površne veze, razočaranja i situacije koje su me dodatno uzdrmale. U jednoj od njih doživela sam i fizičko nasilje, što me je konačno suočilo sa ozbiljnošću sopstvenih izbora.
Pet godina kasnije
Danas, pet godina nakon svega, živim sama u iznajmljenom stanu i radim bez posebnog entuzijazma. Već dugo ne pokušavam da započnem novu vezu. Svakog muškarca nesvesno upoređujem sa bivšim suprugom i tek sada uviđam koliko je bio posvećen, strpljiv i stabilan partner.
On je u međuvremenu nastavio dalje – oženio se, izgradio novi dom i čeka dete. Fotografije na kojima deluje srećno istovremeno me raduju i bole. Svesna sam da sam imala priliku za život o kakvom sada samo maštam.
Prihvatanje odgovornosti
Najbolnije od svega jeste spoznaja da nemam koga da krivim osim sebe. Bila sam zaslepljena, vođena iluzijom i sopstvenim nezadovoljstvom koje nisam umela da prepoznam. Umesto da radim na problemima, izabrala sam beg.
Ne tražim opravdanja ni sažaljenje. Vreme ne može da se vrati, a posledice ostaju. Ostaje samo lekcija da se stabilnost, poverenje i lojalnost ne podrazumevaju – i da se ponekad njihova prava vrednost shvati tek kada ih izgubimo.
