Sedeo je preko puta nje, nasmejan, održavajući razgovor, ali je u sebi već presekao. Ona je to izgovorila usput, gotovo nehajno, dok je mešala šećer u čaju:
— Iznajmljujem stan, ali mi je tako praktičnije – nisi vezan za jedno mesto.
Igor je klimnuo glavom, dopio kafu i doneo odluku: drugog sastanka neće biti. Ne zato što mu se nije dopala. Ni zato što je materijalista ili nadmen. Jednostavno, u njegovoj glavi odavno postoji jasna granica preko koje više ne prelazi.
"Ako neko do pedesete nema svoj dom, negde je zapelo. A ja ne želim da otkrivam gde", objasnio je prijateljima kada su pokušali da ga razuvere.
Ko je Igor i zašto ima ovakvo pravilo?
Igor ima 52 godine. Nije ni oligarh ni milioner – običan je čovek sa malim privatnim biznisom. Bavi se kamionskim prevozom, radi od jutra do mraka, često i vikendom. Razveo se pre sedam godina, sin mu studira u drugom gradu, a on živi u jednosobnom stanu na periferiji koji je otplatio pre krize. Automobil mu je star, ali je njegov. Oblači se jednostavno, uredno i bez potrebe da ostavlja utisak. Nikada nije glumio uspeh, ali nikada nije ni išao prečicama.
Posle razvoda dve godine je proveo sam. Nije jurio novu vezu, samo je učio kako da živi drugačije. A onda je počeo da izlazi – najpre preko poznanika, kasnije i putem aplikacija za upoznavanje. Tada su se, kaže, stvari iskristalisale.
Iskustva koja su promenila njegov pogled
Prva žena s kojom je bio nakon razvoda delovala je kao pun pogodak – inteligentna, lepa, duhovita. Veza je trajala tri meseca, dok nije saznao da već pet godina iznajmljuje sobu u stanu koji deli sa drugima. Ne zato što ne može da priušti više, već zato što „ne vidi smisao ulaganja u nekretnine“. U međuvremenu je redovno putovala, menjala telefone i obnavljala garderobu.
"Nisam razumeo tu filozofiju stalne spremnosti za odlazak", priseća se Igor. "Nismo više u dvadesetim da živimo sa rancem na leđima."
Druga priča bila je još upečatljivija. Žena od 48 godina, sa dva odrasla sina, iznajmljivala je garsonjeru. Na pitanje zašto nikada nije kupila stan, iskreno je odgovorila:
"Ne znam gde ću biti za godinu dana. Možda ću živeti sa nekim muškarcem, možda otići kod dece."
Tada je Igor shvatio da mu novac nije presudan – važna mu je ideja ulaganja u sopstveni život. On je godinama štedeo da bi kupio mali stan. Nije mu bio potreban luksuz, već osećaj sigurnosti. Mesto na koje se vraća. Mesto koje je njegovo.
Pravilo koje je sebi postavio
Posle tih iskustava formulisao je jednostavno pravilo: ako žena do pedesete nije obezbedila makar mali dom, to za njega znači ili manjak dugoročnog planiranja ili naviku života "od danas do sutra". A ni jedno ni drugo mu više ne odgovara.
"Nemam više dvadeset godina da počinjem od nule", kaže. "Ne želim da gradim nešto na pesku. Dom za mene nije pitanje bogatstva, već zrelosti."
Seća se perioda kada je i sam kratko iznajmljivao stan nakon razvoda. Taj osećaj privremenosti – nemogućnost da okači sliku na zid bez pitanja, svest da stanodavac u svakom trenutku može da zatraži iseljenje – iscrpljivao ga je. Tada je odlučio da želi svoje, makar skromno.
Druga strana priče
Naravno, mnoge žene na ovakav stav gledaju drugačije.
Svetlana (49) kaže: "Sama sam podigla dvoje dece i sav novac ulagao se u njih. Nisam mogla da kupim stan. Zar to znači da sam manje vredna?"
Marina (51), frilenserka koja radi na daljinu, svesno ne kupuje nekretninu: "Volim da menjam gradove i stil života. Ako muškarac ne razume tu slobodu, onda jednostavno nismo jedno za drugo."
Igor ne osporava ničije razloge, ali smatra da i on ima pravo na izbor.
"Ne tražim zavisnu osobu, ali ne želim ni da postanem nečije rešenje. Ako neko celog života nije pokušao da stvori dugoročnu sigurnost, to je takođe odluka. A ja biram da je ne prihvatim."
"Stambeni filter" – zaštita ili predrasuda?
Na forumima se sve češće govori o takozvanom "stambenom filteru". Jedni ga podržavaju, smatrajući da dom jeste pokazatelj stabilnosti i odgovornosti. Drugi tvrde da su karakter, poštenje i emocionalna zrelost važniji od vlasničkog lista.
Psiholozi bi rekli da ovakvi kriterijumi često nastaju kao mehanizam samoodbrane nakon teških razvoda i imovinskih sporova. Igor priznaje da je posle sudskih procesa i podele imovine postao oprezniji. Umoran je od konflikata i komplikacija.
Da li postoje izuzeci?
Na pitanje da li bi ikada prekršio sopstveno pravilo, Igor zastane.
"Možda, kada bih video jasan plan. Ako neko štedi, ima cilj i ide ka njemu – to je drugačije. Ali ravnodušnost prema budućnosti mi smeta."
Na kraju, priznaje da se ponekad zapita da li zbog tog kriterijuma propušta nekoga važnog. Ipak, svaki put zaključi isto:
"Bolje je biti sam nego ponovo graditi tuđi život. Želim da budem sa nekim ko je već izgradio svoj."
Neki će ga nazvati grubim, drugi realnim. Ali za Igora je to samo lična granica – a granice, veruje, svako ima pravo da postavi.
