Slavko je imao samo osamnaest godina kada je prvi put ugledao devojku koja će mu zauvek ostati u srcu. Imala je četrnaest godina, oči pune života i onaj stidljivi osmeh koji se pamti zauvek. Bila je to mladalačka, iskrena, neiskvarena ljubav – ona vrsta ljubavi koja prkosi vremenu i pravilima, koja ne zna za razlike ni prepreke.
Njih dvoje su se voleli iskreno i čisto, onako kako se ume samo jednom u životu. Cela Deliblatska Peščara znala je za njih – svi su pričali o tom paru koji je izgledao kao stvoren jedno za drugo. Slavko je bio tih, radan mladić iz siromašne porodice, dok je ona dolazila iz kuće u kojoj se više gledalo na materijalno. I upravo je to postalo njihova sudbina.
Njena majka, zabrinuta za ćerkinu budućnost, odlučila je da stane na put toj ljubavi. Smatrala je da će, ako ostane sa Slavkom, čitav život provesti u siromaštvu, boreći se sa oskudicom i neizvesnošću. Pod njenim pritiskom, devojka je, iako slomljenog srca, pristala da ostavi Slavka i uda se za drugog.
„On je bio iz siromašne porodice, mojoj majci se to nije dopadalo. Plašila se da ćemo oboje biti gladni i siromašni ako ostanemo zajedno. To je bio razlog zbog kojeg sam morala da odem od njega“, priznala je kasnije, sa tugom u glasu.
Godine su prolazile. Ona se preselila u Vršac, udala i rodila dvoje dece. Slavko se, pokušavajući da zaboravi, takođe oženio i dobio dva sina. Živeli su odvojene živote, svako sa svojim obavezama, porodicom i uspomenama koje su ih tiho pratile kroz godine.
Pedest godina su prošle – pola veka bez ijedne reči, pogleda, pozdrava. Pedest godina tišine između dvoje ljudi koje je nekada spajala ljubav jača od svega.
Sudbina koja ih je spojila
A onda, sudbina je odlučila da im pruži još jednu šansu.
Sreli su se – ni manje ni više nego na pijaci. Pogledi su se ukrstili, vreme je na trenutak stalo, a prošlost se vratila kao da nikada nije ni otišla. U tom trenutku, oboje su znali – njihova priča nije završena.
„Srećna sam što sam ponovo pored njega“, rekla je ona kasnije. „On je moja prva ljubav, a prva ljubav se ne zaboravlja.“
Slavko se setio i tog trenutka kada mu je sestričina donela vest koja mu je promenila život:
„Moja sestričina je otišla kod moje bivše supruge i rekla: ‘Vi ste pre 50 godina bili sa mojim ujakom, da li biste se pomirili?’ Ona je bez razmišljanja pristala“, priseća se Slavko sa osmehom.
Nedugo zatim, sestričina i njen muž organizovali su njihov susret. Odveli su ih u šumu – mesto gde su nekada zajedno provodili mladost, skrivajući se od sveta.
„Došli smo kolima, i čim sam je ugledao, ona je izletela iz auta i potrčala mi u zagrljaj. Taj zagrljaj trajao je kao da se nikada nismo ni rastajali“, rekao je Slavko.
Sutradan mu je rekla da dođe po nju, ali on je, želeći da proveri da li je i dalje ona ista devojka koja ga je volela, odlučio da sačeka.
„Namerno nisam hteo odmah sutradan da odem po nju. Hteo sam da vidim da li će me pozvati, da li će pokazati da joj je stalo. Kad me nazvala da pita zašto nisam došao, znao sam da je to prava ljubav. Dva dana kasnije sam otišao, i doveo je u šumu da živimo zajedno“, ispričao je sa osmehom i suzama u očima.
Danas, ona ima 71, a Slavko 76 godina. Vreme je na njihovim licima ostavilo bore, ali u njihovim srcima i dalje kuca ona ista mladalačka ljubav iz Deliblatske Peščare.
Kad su se konačno ponovo našli, shvatili su – sve drugo je bilo samo duga pauza između dva poglavlja iste, velike ljubavne priče.
Stil / Borino 5kazanje
