Oženio 13-godišnju rođaku, pa spavao sa njenom majkom, a svojom strinom: Kad je sahranio mladu suprugu poročni život i pohlepa za novcem ga odvode u propast

Kada je sedmogodišnja Virdžinija Eliza Klem upoznala svog prvog rođaka Edgara Alana Poa, bila je 1829. godina i on je upravo napustio američku vojsku. Nadao se da će uslediti njegova karijera iz snova kao pisca i pesnika koja će ga učiniti slavnim.

Virdžinija Eliza Klem Po bila je nadarena pevačica, muzičarka i lingvista. Živahna i bistra, bila je poznata po svojoj ljubaznosti i skromnoj prirodi. Mnogi su je smatrali utešnom, ali nekako „nezemaljskom“ osobom. Ostala je detinjasta po svojoj prirodi čak i kada je odrastala.

Nažalost, veći deo njenog života nije bio dobro dokumentovan, osim ako se nije odnosio na njenog muža. U stvari, jedini dokiment o Virdžiniji koji je zabeležen je slika nastala nakon njene prerane smrti u 24. godini.

Virdžinija Eliza Klem je rođena u velikoj žalosti, došavši u svoju porodicu samo 10 dana nakon tragične smrti svoje dvogodišnje sestre.

Vilijam Klem Mlađi i Marija Po Klem su svoju novu bebu, koja je stigla 15. avgusta 1822. godine, nazvali po svom nedavno preminulom detetu.

Virdžinijin otac je umro 1826. godine kada je imala samo četiri godine, a njena majka je bila zadužena za izdržavanje porodice u njihovom domu u Baltimoru, Merilend. Među ostalima u kući bili su Virdžinina baka Elizabet Kerns Po, koja je bila paralizovana i prikovana za krevet, i Virdžinijin brat, Henri.

Uprkos tragičnom početku života i nedostatku formalnog obrazovanja, Virdžinija Eliza Klem je ubrzo pronašla radost u pevanju i sviranju raznih muzičkih instrumenata. Posebno se istakla u sviranju klavira.

Godine 1831, Edgar Alan Po je odslužio službu u američkoj vojsci i upravo je završio svoj kratak boravak u američkoj Vojnoj akademiji u Vest Pointu. Beskućnik i siromašan, obratio se svom bratu, koji je slučajno živeo sa svojom tetkom Marijom, bakom Elizabet i sada devetogodišnjom rođakom Virdžinijom. Ubrzo se Po preselio u kuću Baltimora.

Po je počeo da provodi mnogo vremena sa Virdžinijom. Podučavao ju je, išao u šetnje sa njom, pa čak i dao joj uputstva da ostavlja poruke komšinici za koju je bio zainteresovan. Po je Virdžiniju zvao „Sisi“, a ona njega „Edi“. Očigledno je da su se rođaci veoma zbližili.

Ali ubrzo je došla tragedija. Prvo je umro brat Edgara Alana Poa. A zatim je 1835. godine umrla i njegova baka, čime je okončan jedini pouzdan prihod porodice, godišnja penzija od 240 dolara njenog pokojnog muža koji je služio u Američkoj revoluciji. Gubitak Elizabet Kerns Po učinio je već nesigurnu finansijsku situaciju porodice još težom.

Istog leta, Po se preselio u Ričmond, Virdžinija, da bi pisao za „Southern Literary Messenger“. Navodno mu je tokom ovog perioda mnogo nedostajala rođaka Virdžinija, a neki članovi njegove porodice počeli su da sumnjaju da namerava da se oženi mladom devojkom.

Još jedan Virdžinin rođak, Nilson Po, navodno je verovao da je Virdžinija previše mlada za udaju. Ponudio joj je svoj dom kako bi mogla da pohađa školu i možda imala veće šanse da pobegne iz siromaštva.

Kada je Edgar Alan Po saznao za Nilsonovu ponudu, napisao je histerična pisma svojoj tetki Mariji, u jednom od kojih je pisalo: „Zaslepljen sam od suza dok pišem ovo pismo - ne želim da živim ni sat vremena... znaš da strastveno volim Virdžiniju... O tetka, tetka, nekada si me volela - kako sada možeš biti tako okrutna? Govoriš o Virdžinijinim dostignućima i ulasku u društvo - govoriš tako svetskim tonom. Jesi li sigurna da bi bila srećnija - misliš li da bi je neko mogao više voleti od mene?“

Ubrzo nakon toga, Po je ili izgubio novi posao ili je dao otkaz, a zatim se odmah vratio u Baltimor - odlučan da se oženi svojom mladom rođakom Virdžinijom.

Iako nije bilo tabu da se prvi rođaci venčavaju 1830-ih, Virdžinija Eliza Klem se smatrala izuzetno mladom nevestom - čak i za to vreme. Ipak, Po je podneo zahtev za venčanu dozvolu 22. septembra 1835. godine.

Venčanje je održano u Ričmondu 16. maja 1836. godine. Virdžinijine godine su na bračnom ugovoru bile navedene kao 21 godina, ali je tada zapravo imala samo 13 godina. A Po je imao 27 godina. Šokantno, verije se da su čak imali tajno privatno venčanje pre ceremonije koja je održana u javnosti.

Odatle se Poovi biografi razlikuju u svojim spekulacijama i tumačenjima prirode odnosa Edgara Alana Poa sa njegovom nevestom.

Neki kažu da je odnos Poa i Virdžinije bio čisto platonski. Drugi sugerišu da bračni par nije konzumirao svoju vezu dok Virdžinija nije napunila 16 godina. Drugi, međutim, veruju da Po nikada nije imao seksualno interesovanje za žene i da je njegova nevesta na kraju umrla kao devica.

Ipak, Poov biograf Kenet Silverman tvrdi: „Pou je bilo stalo do javnog utiska koji bi mogao da stvori ženidbom sa detetom. Ponekad je rešavao problem tako što je jednostavno pogrešno predstavljao njene godine.“ Silverman dodaje da je Po ponekad takođe tvrdio da je mlađi od svojih stvarnih godina.

Nakon venčanja, Po se mučio da izdržava Virdžiniju i njenu majku. Dok su živeli u Njujorku, bili su toliko siromašni da nisu mogli da priušte ni ćebad. Po je navodno dao Virdžiniji svoju staru vojničku jaknu da bi je grejao. Takođe se pobrinuo da Virdžinija uvek ima pristup klaviru.

Prema većini izvora, Virdžinija Eliza Klem Po je obožavala svog muža. Ostajala je blizu njega kad god je pisao i održavala je njegove olovke čistim, a papire organizovanim kako bi njegov radni prostor uvek bio uredan.

Za Poa se govorilo da je bio zaljubljen u svoju mladu suprugu, a jedan od njegovih poslodavaca, Džordž Reks Grejam, sećao se: „Njegova ljubav prema ženi bila je neka vrsta ushićenog obožavanja duha lepote.“ Međutim, Po je takođe bio optužen da je imao vanbračne veze dok je bio oženjen Virdžinijom, što je navodno Virdžiniji prouzrokovalo veliku bol i patnju.

Prvi znak zdravstvenih problema Virdžinije Elize Klem Po dogodio se u januaru 1842. godine. Jednog dana je počela da iskašljava krv dok je pevala. Po je u početku verovao da je krvavi kašalj posledica puknutog krvnog suda, ali istina je ubrzo postala očigledna. Virdžinija je obolela od tuberkuloze.

Njeno stanje se pogoršalo i ubrzo je bila vezana za kuću. Porodica se selila kako bi pronašla mesto gde bi se Virdžinija osećala najudobnije, a njen konačni dom bila bi kućica u Bronksu, Njujork (koja i danas postoji i nalazi se u Nacionalnom registru istorijskih mesta).

Do jeseni 1846. godine, Virdžinino stanje je postalo još teže. Teško joj je bilo da jede, imala je nestabilan puls i patila je od čestih groznica, noćnog znojenja, bolova u grudima i iskašljavanja krvi. Po je navodno bio van sebe od tuge, jer je bilo jasno da neće još dugo živeti. Do tada, sa svakim blagim popuštanjem Virdžinine patnje, pisao je: „Poludeo sam, sa dugim intervalima užasnog zdravog razuma.“

Virdžinina medicinska sestra, Mari Luiz Šu, kasnije se sećala nekih od Virdžininih tragičnih poslednjih trenutaka: „Dan pre nego što je gospođa Po umrla, otišla sam da napravim neke pripreme za njenu udobnost. Pozvala me je do svog kreveta, izvadila fotografiju svog muža ispod jastuka, poljubila je i dala mi je.“

Navodno, Virdžinine poslednje želje bile su da Poovi voljeni brinu o njemu kada ona umre, i zamolila je majku da ga nikada ne napušta. Virdžinija Eliza Klem Po je umrla 30. januara 1847. Imala je samo 24 godine.

Nakon smrti Virdžinije Elize Klem Po, Edgar Alan Po je shvatio da nema nikakvu sliku svoje supruge iz vremena kada je bila živa, pa je naručio akvarelni portret odmah nakon njene smrti.

Reći da je Virdžinina smrt jako uticala na Poa čini se potcenjivanjem. Poov prijatelj, Čarls C. Bur, sećao se njegove trajne tuge: „Mnogo puta, nakon smrti svoje voljene žene, pronađen je usred zimske noći, kako sedi pored njenog groba gotovo smrznut u snegu, gde je dolutao iz svog kreveta plačući i naričući.“

Još jedan autorov prijatelj je rekao: „Gubitak žene bio je tužan udarac za njega. Činilo se da mu nije stalo, nakon njenog odlaska, da li je živeo sat, dan, nedelju ili godinu.“

Kako je Virdžinija zamolila neposredno pre smrti, njena majka Marija je ostala blizu Poa. Međutim, sam Po nije živeo dugo. Umro je pod misterioznim okolnostima nakon što je patio od halucinacija 1849. godine u 40. godini života, samo nekoliko godina nakon Virdžinine smrti, veruje se od trovanja alkoholom.

 Po je ispunio poslednju želju svoje supruge i živeo je sa svojom taštom, zapravo strinom, nakon njene smrti. Međutim kažu da je taj odnos bio prilično bolestan i pomalo prisan, pa da ga je i tašta optuživala da je impotentan zbog sklonosti ka alkoholu.

Ipak ubrzo mu je dosadio odnos sa strinom, Edgar Alan Po delovao je odlučan da se izvuče iz siromaštva ženidbom sa bogatom ili bar uglednom ženom. Mesecima je razmenjivao pisma i poeziju sa udovicom i pesnikinjom Sarom Helen Vitman, a u septembru 1848. godine iznenada se pojavio pred njenim domom u Providensu, Rod Ajland, izjavio joj večnu ljubav i uporno insistirao na trenutnom venčanju. Vratio se u Bronks, gde je primio njeno pismo odbijanja, ali je u oktobru ponovo otputovao u Providens kako bi ponovio prosidbu. Nakon toga, krenuo je u Lovel, Masačusets, u dom porodice En Riçmond, još jedne žene u koju je bio zaljubljen, ali koja je bila udata.

Po se više puta vraćao Sarinom domu u novembru i decembru te godine, uspevši da je nagovori da prihvati brak i odredi Božić kao datum venčanja. Međutim, Sarina majka je pravno osigurala da Po ne može doći u posed porodične imovine, a njegovo ponovno posezanje za alkoholom, uprkos obećanju da će se uzdržavati, na kraju je okončalo njihov odnos. Ono što Sara nije znala jeste da je Po u isto vreme bio u kontaktu sa drugom ženom – Sarom Roister Šelton, njegovom davnašnjom ljubavi iz detinjstva.

Tokom 1849. godine, Po je proveo mnogo vremena u Virdžiniji, držeći predavanja i pokušavajući da prikupi sredstva za osnivanje časopisa koji je želeo da uređuje. Istovremeno, nastavio je da udvara Šeltonovoj i uporno joj ponavljao bračne ponude. Iako su Sarina deca bila protiv tog braka, a testament njenog pokojnog muža propisivao gubitak tri četvrtine imovine u slučaju ponovne udaje, ona mu je rekla da će razmisliti o tome dok on otputuje u Njujork u septembru 1849. godine. Nedugo zatim, saznala je za njegovu smrt 7. oktobra 1849. godine – čitajući o tome u novinama.

Naime Edgar Alan Po se 27. septembra 1849. godine ukrcao na parobrod u Ričmondu, Virdžinija, s namerom da otputuje u Njujork. Kako bi osvojio ruku svoje poslednje izabranice, Sare Roister Šelton, zakleo se da će se odreći alkohola. Međutim, najverovatnije je prekršio tu zakletvu kada je brod 28. septembra pristao u Baltimoru.

Tek 3. oktobra neko po imenu Džozef Voker poslao je pismo njegovom poznaniku, doktoru Džozefu Snodgrasu, u kojem je naveo da je Po pronađen u besvesnom stanju na ulici u Baltimoru i da mu je hitno potrebna pomoć. Kada je Snodgras stigao ispred jedne lokalne krčme, ugledao je Poa u zapuštenom stanju, s praznim pogledom u očima, i odmah ga smestio u bolnicu. Po se četiri dana borio sa nepoznatom bolešću pre nego što je preminuo 7. oktobra 1849. godine. Sve vreme je bio u delirijumu i nije uspeo da objasni okolnosti u kojima se našao.

Jedina osoba koja je s njim imala kontakt u poslednjim trenucima bio je doktor Džon Moran. Nažalost, Moran je svojim kontradiktornim i senzacionalističkim izjavama samo dodatno zbunio javnost. Tokom godina, razni izvori su spekulisali da je Po umro od besnila, trovanja alkoholom, pa čak i od fatalnog premlaćivanja koje su mu navodno naneli braća Sare Roister Šelton. Kako dolikuje tvorcu modernog detektivskog romana, ni njegova sopstvena smrt nikada nije do kraja rasvetljena.

Vesti o Poovoj smrti bile su šokantne, ali su njegovom dugogodišnjem neprijatelju, kritičaru Rufusu Grisvoldsu, pružile priliku za osvetu. Grisvold je anonimno napisao nekrolog u jednom uglednom njujorškom listu, počevši rečima: "Vest o Poovoj smrti mnoge će iznenaditi, ali malo ko će je oplakati."

Dalje ga je opisao kao pijanog lutalicu koji bunca i psuje sebi u bradu, kao i kao skandal-majstora koji je bio neveran čak i dok je bio u braku. Po je tokom života često ismevao Grisvoldove antologije poezije, iako su povremeno sarađivali, a Grisvold mu je čak jednom prilikom pozajmio novac. Međutim, ovaj sukob nikada nije zaboravio.

Iskoristio je priliku da ubedi Poovu taštu, Mariju Klem, da mu zvanično dodeli ulogu književnog izvršitelja i agenta. Nakon toga, objavio je Poove sabrane radove uz propratni biografski esej u kojem ga je prikazao kao alkoholičara, zavisnika od droga i neuravnoteženog čoveka. Prihod od prodaje prisvojio je za sebe, ostavljajući Mariju Klem i Poovu sestru Rozali bez ičega.

Ironično, Grisvoldova kampanja blaćenja zapravo je podstakla interesovanje za Poova dela, ali je njegov ugled zauvek ostao narušen.

Nakon njegove smrti 1849. godine, Edgar Alan Po je sahranjen u neobeleženom grobu u porodičnoj parceli na groblju Vestminster u Baltimoru, uz prisustvo tek nekolicine udaljenih rođaka.

Već do 1860. godine, Marija Klem je čula glasine da je Poov grob zapušten i zarastao u korov. Njegov rođak Nilson Po naručio je izradu mermernog nadgrobnog spomenika, ali je on uništen u železničkoj nesreći pre nego što je mogao biti postavljen.

Zbog Američkog građanskog rata i drugih prioriteta, Poov grob je ostao neobeležen do 1865. godine, kada je učiteljica iz Baltimora, Sara Sigorni Rajs, pokrenula inicijativu za prikupljanje sredstava. Tek 1874. godine, uz pomoć izdavača Džordža Čildsa, obezbeđena su potrebna sredstva, i Po, njegova supruga Virdžinija i tašta Marija Klem premešteni su na sadašnje mesto, ispod dostojanstvenog spomenika.