- Ljuba Tadić je umro 28. oktobra 2005. u 76. godini, a prema svedočenju prijatelja preminuo je u hodniku zgrade, na nekoliko metara od supruge koja ga je čekala.
- Život su mu obeležile tri žene: majka koja ga je spasila tokom streljanja u Kragujevcu, Olgica Stanisavljević i supruga Snežana Nikšić.
- Sa Snežanom je proveo više od dve decenije, dok su ga dijabetes i problemi sa alkoholom pratili do kraja.
Glumačka legenda Ljuba Tadić umro je 28. oktobra 2005. i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana. U trenutku smrti, Ljuba je imao 76 godina, a način na koji je umro je filmski.
Bio je neobično lep dan za kraj oktobra. Ljuba Tadić je zato odlučio da se u društvu dobrog i starog prijatelja Slavoljuba-Slave Đukića prošeta Tašmajdanom i malim Tašmajdanom na putu od Madere do kuće. Bio je stari “maderaš”. Retki su bili dani kad nije navraćao u poznatu beogradsku kafanu na kafu i druženje s prijateljima.
Tako je bilo i tog 28. Oktobra 2005. Tri nedelje pre toga se vratio u Beograd s Tare, gde je proveo dva meseca na rehabuilitaciji posle amputacije prstiju na nogama. Dugo se mučio s dijabetesom. Iako su mu dani bili sve teži, nije klonuo duhom, već je pravio planove da se što pre vrati na pozorišnu scenu Ateljea 212 na koju je poslednji put izašao u maju u predstavi “Kralj Lir”. Dobro se opravljao uz veliki trud supruge Snežane Nikšić.
"Nije hteo da taksijem ide kući, kako je to činio prethodnih dana. Hteo je da se prošetamo Tašmajdanom i Bulevarom. Možda je naslućivao nešto, pa je hteo da se oprosti sa ljudima i ulicama kojima je hodao pola veka. Ko će ga znati. Pričali smo o uobičajnim stvarima, o ljubinim strastima - Zvezdi, politici i pozorištu. Nikad mi nije bilo dosadno s Ljubom, iako smo se viđali svakog dana. Bio je majstor štosa. Otpratio sam ga do ulaza u zgradu u kojoj je živeo. Rastali smo se na uobičajan način. Ništa nije slutilo na tragediju. Otišao sam kući. Nije prošlo dugo kad mi je zazvonio telefon.
“Gde je Ljuba?”, upitala me je Ljubina supruga Snežana i dodala: “Trebalo je odavno da bude kući”.
Oboje smo osetili neki nespokoj. Posle 15-ak minuta sam ih pozvao da proverim da li je stigao. Niko nije podigao slušalicu. Kasnije mi je Snežana ispričala da ga je zatekla kako nepomično leži u hodniku. Pretpostavlja da se okliznuo i prilikom pada udario glavom u zid. Preminuo je u hodniku na nekoliko metara od žene koja ga je čekala. Tako je otišao naš velikan - otkrio je čuveni novinar i Ljubin intimus Slava Đukić.
Život našeg čuvenog glumca obeležile su 3 žene
Prva mu je spasila živu glavu, druga ga je ostavila u bolnici zbog najboljeg druga, a treća ga je izlečila nakon što je on razveo.
Čuveni Ljuba Tadić, po kome ime nosi velika scena Jugoslovenskog dramskog pozorišta, bio je jedan od najvećih srpskih i jugoslovenskih glumaca svih vremena, a njegov život obeležile su tri žene.
Najpre majka, koja ga je spasila smrti u Kragujevcu za vreme Drugog svetskog rata:
"Bio sam u Kragujevcu kad je bilo streljanje đaka, kod majke smo se šćućurili. Ona stoji u dvorištu i drži nas dva brata zagrljene, otvaraju se vrata, ulaze Nemci, i prilaze dvojica koja pokušavaju da nas odvoje od nje. Majka nas je stegla i po cenu života nije htela da nas pusti. Tada dolazi jedan u perfektno sređenoj uniformi i prilazi njoj. Gleda je i stavlja ruku u unutrašnji džep, iz džepa vadi jednu fotografiju koju pokazuje mojoj majci. A na fotografiji su njegova žena i dva sina koja su u istoj poziciji kao što mi stojimo uz našu majku. Oči mu zasuze, okrene se ovima i kaže im da nas puste. Tog dana je streljano 300 đaka gimnazije i na desetine dece. Najmlađi među njima je bio 11-godišnji rom, čistač cipela."
Nakon toga život je prigrlio punim plućima i sve pa i glumu koja mu je davala smisao shvatao je kao igru:
"Dođeš iz stvarnosti i počneš da se igraš, da kreiraš", tako je govorio, a govorio je još i da se seća samo uspeha i aplauza, a da sve ostalo potiskuje i prekriva zaboravom.
Studije glume završio je 1953. u klasi profesora Joze Laurenčića. Počeo je u pozorištu Joakim Vujić u Kragujevcu, ali je igrao i u Beogradskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu u Beogradu, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212, u alternativnom pozorištu "Magaza" koje je zajedno sa suprugom Snežanom Nikšić osnovao 1983.
Svoje dve ljubavi upoznao je takođe zahvaljujući pozorištu
Ljubavni trougao između Ljube Tadića, Olgice Stanisavljević i Vlastimira Đuze Stojiljkovića ostao je upamćen kao jedna od najintrigantnijih priča domaće glumačke scene. Proslavljeni glumac Ljuba Tadić bio je godinama veren s Olgicom, a njihova veza je završila na iznenađujući način – zbog njegovog najboljeg prijatelja, Đuze Stojiljkovića.
Prema glumačkim pričama, ključni trenutak dogodio se dok je Tadić bio u bolnici, kada ga je Đuza posetio i izgovorio reči koje su sve promenile: "Ljubo, to je ljubav. Shvati nas." Pričalo se da je Ljuba na ovu situaciju reagovao smireno, prihvatajući novonastalu stvarnost bez javnih ispada.
Nenad Stojiljković, Đuzin brat, kasnije je potvrdio spekulacije rekavši: "Nikad ga nisam direktno pitao za tu priču, ali znam da je Olgica bila Ljubina devojka. Ako glumci to pričaju, onda je verovatno tačno."
Đuza i Olgica ostali su zajedno sve do njene smrti 1987. godine, a Olgica je često isticala da su ljubav i razumevanje bili temelj njihove veze. Iako ovaj ljubavni zaplet možda deluje kao scenario za film, u njemu su učestvovali stvarni ljudi, čije su sudbine obeležile istoriju jugoslovenskog glumišta.
Nakon toga Ljuba je, po sopstvenom priznanju, izgubio glavu za koleginicom Snežanom Nikšić, a njihova ljubav ostaće zauvek zapamćenja.
Upoznali su se sedamdesetih godina prošlog veka u Ateljeu 212. Ljuba u punoj kreativnoj snazi, Snežana na početku glumačkog puta. Tadašnja upravnica Ateljea 212 Mira Trailović imala je njuh da prepozna talenat. Snežana je bila mlada i lepa, ali baš se zbog toga, osim sa gomilom udvarača, borila i sa predrasudom kako lepa žena ne može biti kvalitetna glumica.
Ljuba je baš u vreme kad se zaljubio u Snežanu prolazio kroz težak period. Imao je problem sa alkoholom.
„Ima čovek uspona i padova. To je bilo vreme mojih padova. Veliki ljudi imaju malu sujetu. Meni je trebao ceo život da to naučim“, rekao je Ljuba u proleće 2004.
„Snežana me je izvukla iz tog pakla. Kad sam nju ugledao na probi u Ateljeu, kao da sam video sunce. Znao sam da je bila udata, ali me nije interesovalo. Koliko sam bio obuzet njome, najbolje će vam pokazati sledeća priča. Dosađivao sam joj posle probe da se vidimo. Ona je brzo koračala hodnicima Ateljea 212 i kasnije ulicom u nadi da ću odustati. ‘Ja sam udata žena‘, ponavljala mi je. Kad je ušla u svoj ‘spaček‘ i pokrenula ga, nisam odustao. Trčao sam Ulicom Lole Ribara za njom. Nije me bilo sram. Zaljubio sam se, a zaljubljeni čovek nema čega da se stidi, pod uslovom da je pristojan“, ispričao je Ljuba.
Kad se Snežana razvela, počela je da živi s Ljubom. Proveli su dve i po decenije zajedno. Iako je bila uspešna glumica, samovoljno se povukla iz pozorišta sredinom devedesetih kako bi se posvetila u potpunosti Ljubi, čije je zdravlje već tada bilo ozbiljno narušeno dijabetesom.
Čuvena glumica je jednom prilikom pričala o svom životu sa Ljubom Tadićem i bila razočarana što u glavnom gradu nema obeležja posvećenog glumcu.
„Razgovarali smo u kući o svemu. Naravno i o glumi. A, razume se, imali smo i drugih životnih tema. Što se glume tiče – ona nas je i spojila. Naši prvi kontakti vezani su za pozorište. Sticajem okolnosti ili sudbinom, ko bi to mogao znati, iste godine smo došli u Jugoslovensko dramsko pozorište. Ja kao mladi početnik, on kao mladi prvak. Dakle, prvi susret je bio pozorišno-glumački. Ljuba je bio čovek koji je strahovito voleo svoju profesiju, držao do nje, duboko je poštovao, bio pravi posvećenik. Zato je i veliki. Žao mi je što u gradu nema obeležja sa njegovim imenom, sem naravno velike scene JDP-a. Pratim razne spomen-ploče, ulice, nagrade s imenom… I, šta da kažem“, rekla je jednom prilikom Snežana Nikšić, prenosi Zadovoljna.rs
