Nisam sigurna kada je tačno počelo. Možda onog dana kad sam odlučila da mi krevet mora biti savršeno namešten pre nego što popijem kafu. Možda kad sam izbrisala fotografiju sa lica jer mi se činilo da mi se vidi umor. Ili onda kada sam rekla "da" iako sam u sebi vrištala "ne".
Godinama sam gradila život koji je spolja izgledao sređeno. Feed koji je uvek imao dobar filter. Ljude koji su mi govorili: „Blago tebi, ti sve stižeš.“ Ali nisam stizala. Nisam spavala. Nisam disala. Nisam živela.
Skupljala sam aplauze, a gubila sebe.
Učila sam da ćutim kad treba da kažem da me boli. Da se smejem kad mi se plače. Da držim sve pod kontrolom jer sam se bojala šta će se desiti ako pustim. Bila sam svoja najstroža kritičarka. I svakog dana sebi ponavljala: „Još samo ovo. Još samo da ovo ispadne kako treba.“
Ali život ne čeka da sve ispadne kako treba.
Promena nije došla kao eksplozija.
Došla je kao umor. Kao jedno „ne mogu više“ izgovoreno u pola glasa. Kao pogled u ogledalo u kojem više nisam prepoznala osobu sa druge strane. I kao tišina – ona u kojoj sam prvi put sebi dozvolila da ne znam sve, da ne umem sve, da ne moram sve.
Tog dana sam rešila da odaberem život umesto forme. Trenutak umesto plana. Sebe umesto perfekcije.
I znaš šta? Svet se nije raspao.
Krevet ostane nenamešten. Stignem negde i pet minuta kasnije. Objavim sliku i kad mi lice ne izgleda kao sa reklame. I danima sam i dalje umorna – ali od života, a ne od pokušaja da ga kontrolišem.
Ako ovo čitaš i osećaš da si umorna od pokušaja da budeš savršena – ovo je tvoja dozvola da staneš.
Nisi lenja. Nisi neorganizovana. Samo si čovek.
I ako ti niko nije rekao danas: ne moraš da budeš sve. Dovoljna si i ovako. Pogotovo sebi.
