Reči deke Asima odjeknule su među ljudima, jer je dirljivo opisao koliko je ljubav, koju je nekada uzimao zdravo za gotovo, bila zapravo suština njegovog postojanja.
Često ne shvatamo pravu vrednost osobe pored nas dok je ne izgubimo. Zbog brzog tempa života, obaveza i navike, lako previdimo koliko je važno imati nekoga ko nas razume, podržava i voli. No, kada se životna svakodnevica promeni i ostanemo bez voljene osobe, spoznamo koliko je ona bila deo nas – deo bez kojeg više ništa nije isto. Starost, sama po sebi teška, postaje još izazovnija kada više nema onog ko je bio naš oslonac, saputnik i najveća podrška.
Asim je to shvatio tek nakon razgovora sa prijateljem, koji mu je pomogao da osvesti koliko mu je supruga zapravo bila život.
– Jedan Bosanac mi je poznavao ženu. Pre dve godine sretnemo se i on me pita: „Kako ti je žena?“ Rekoh, umrla je. A on će meni: „Kako si je zvao?“ Kažem, imenom. „E, ja sam isto tako, i moja je umrla pre dve godine. Žao mi je što je nisam zvao 'živote moj' dok je bila živa.“ Nisam znao da je žena život, dok sam je imao. Setićete se ovih reči ako doživite to – rekao je Asim, vidno potresen.
Njegova ispovest mnoge je naterala na razmišljanje. Koliko puta u životu tek nakon gubitka shvatimo koliko nam je neko značio? Koliko često, preokupirani brigama i obavezama, zaboravimo da pokažemo ljubav i zahvalnost ljudima koji nas bezuslovno vole? Asimove reči su podsetnik svima da više cenimo one koje volimo dok su uz nas, jer nikada ne znamo koliko nam je vremena još ostalo.
Njegova priča, iako jednostavna, nosi snažnu poruku – ljubav nije nešto što se podrazumeva. Ona je ono što nas oblikuje, ono što nas čini srećnima, i najvažnije od svega – ono što životu daje smisao.
