Kažu da je slavna Sofija Loren, koja je delila isto vreme i scenu sa Jelenom Žigon, bila pomalo ljubomorna na prirodnu lepotu svoje koleginice. Pojava Jelene Žigon nosila je snažan pečat porodičnog nasleđa. Naime, bila je unuka Mitra Martinovića, jednog od crnogorskih divizionara koji je postao general u jugoslovenskoj vojsci, što je u velikoj meri uticalo na njenu ličnost i vaspitanje.
Njena ćerka, Ivana Žigon, kasnije će govoriti o toj posebnoj snazi i mudrosti svoje majke: „Bila je dovoljno mudra da ne daje savete, a opet uvek snažna – čak jača od tate i mene. Kroz njenu mudrost smo svi učili. Imala je onu iskonsku stamenost, onu tišinu koja prožima i daje snagu,“ prisetila se Ivana, opisujući majčinu nepokolebljivu prirodu i sposobnost da ih svojom snagom vodi kroz sve izazove.
Jelena Žigon je svet glume otkrila sa samo 16 godina, kada se upisala na akademiju, ulazeći u svet umetnosti kojem će se posvetiti celog života. Već naredne godine, sudbina joj donosi susret sa Stevom Žigonom, tada asistentom na fakultetu, koji će postati njena najveća ljubav i životni saputnik. Ta ljubavna priča dvoje umetnika trajala do smrtnog časa.
Ljubav se dogodila 1950. godine. Simpatije su buknule na prvi pogled, a ljubav se rađala lagano. Kada je došlo vreme da se upozna s njenim ocem i majkom, u Jelenin roditeljski dom došao je s violinom koja mu je ranije u logoru spasila život. Tamo je svirao u orkestru, a zimi je krijući ispod robijaškog nosio još jedno odelo – svečano, orkestarsko. Zavoleo je Jelenu i pomislio je kako bi ta violina mogla ponovo da mu spase život, pa je u kuću njenih roditelja došao kao muzičar, pošto je na njenu adresu u prehodnih godinu dana anonimno poslao desetine ljubavnih pisama. Anonimno, jer je u to vreme postojala opasnost od osude okoline ukoliko asistent otovreno iskazuje ljubav studentkinji. Ta ljubav je trajala preko 50 godina, a u međuvremenu i Jelena Žigon je postala značajna glumica. Njih dvoje na slici tokom jedne predstave.
Stevo je godinu dana Jeleni slao anonimna ljubavna pisma, bio je uporan, ali nenametljiv, jer je znao da ipak nije primereno asistentu da se otvoreno udvara svojoj studentkinji.
„U Stevu sam se zaljubila još sa 17 godina na Akademiji, gde je radio kao asistent. Od onda sam pod njegovom rediteljskom palicom“, ispričala je Jelena godinama kasnije na predstavljanju knjige “Tako je govorio Žigon”.
Stevo nije mogao da odoli lepoti Jelene koju su neretko nazivali „srpska Sofija Loren“ dok ni ona nije ostala ravnodušna na markantnog Žigona koji je već tada bio predodređen za pravu zvezdu svog posla.
Kako je njihova veza kasnije napredovala i Stevo je trebalo da upozna Jelenine roditelje, u njenu kuću je došao sa violinom. Istom onom koja mu je godinama ranije spasila život, pa se nadao da će možda opet uspeti u tome.
Kada je za vreme Drugog svetskog rata bio u koncentracionom logoru Dahau, svirao je violinu u orkestru. Jelena i Stevo su se venčali osam godina nakon upoznavanja, 1958. godine.
„Godina 1958. unela je u moj život bitne promene. Oženio sam se Jelenom Jovanović i dobio sina Nikolu, danas cenjenog i intrigantnog slikara. Gospođa Žigon potpisivala se Jelena Jovanović-Žigon. Bilo je dobronamernih koji su taj potpis čitali ovako: Jelena Jovanović minus Žigon“, izjavio je jednom prilikom Stevo.
Njihova ljubav izazivala je veliku pažnju čaršije, pa se o njima redovno pričalo. Mladi par ubrzo je dobio i ćerku Ivanu. Njihova porodica bila je srećna, a u njihov dom dolazio je i Stevin vanbračni sin, Vid.
„Godine 1971. Stevo Žigon je došao u Ljubljanu, gde je režirao „Pigmaliona“. Elzu Dulitl glumila je moja majka Meta Vranič, tada veoma mlada, lepa i talentovana glumica. Moglo bi se reći da sam se nehotice dogodio kao proizvod jedne kratke romanse između velikog glumca i moje majke, koja se odlučila za mene uprkos situaciji, u kojoj je bilo očigledno da će se moj otac vratiti kući u Beograd, gde je imao već familiju“, započeo je svoju priču Vid Žigon, koji se bavi pisanjem.
„Za to sam saznao kada sam imao 15 godina, ali nisam hteo da ga potražim, iako je i on znao za mene, prvenstveno zbog toga jer sam imao očuha koji me usvojio još kao dete, a i zato što nisam znao kako će reagovati njegova familija.“
„Kad sam sabrao dovoljno snage da ga konačno upoznam, bilo mi je 28 godina. Odmah sam otišao u Beograd, gde su me divno primili, iako nijedan od članova porodice, osim Steve, nije znao da uopšte postojim. Narednih pet godina, od 2000. do 2005, kad je preminuo, dolazio sam k njemu u Beograd, i to su bili izvanredni trenuci koji se ne mogu zaboraviti pričao je Vid o svom ocu.“
Stevo i Jelena, uživali u svojoj ljubavi koja je oduševljavala sve koji su ih poznavali, nažalost, jedino je smrt uspela da ih rastavi, i to 28. decembra 2005. godine, kada nas je nastupio veliki glumac Stevo Žigon. Nakon 13 godina od njegove smrti, i Jelena se pridružila svom životnom saputniku, kada je umrla 10. aprila 2018. u 84. godini.
„Stevinu poslednju noć probdeli smo zajedno kod kuće, on, mama, ja i pas Bimbo. Ležao je kraj njegovih nogu nepomičan, nepomičniji od Steve, a ja sam čitavu noć pevala svom tati o danu pobede nad fašizmom i ponajviše Bulata Okudžavu. Toga jutra nisam primetila da sam ozdravila i da više nemam temperaturicu koja me je pratila poslednja dva meseca. Osećala sam samo jednu čudnu stvar. Moja ruka, kojom sam čitavu noć držala tatinu ledenu ruku, nije se hladila. Zapravo, tokom noći postajala je sve toplija“, napisala je Ivana Žigon u svojim memoarima o smrti svog oca.
