Neke žene se čitavog života boje da počnu iznova, dok su druge spremne na sve u potrazi za srećom. Ana Serova (zamolila je da promenimo prezime) podelila je svoju priču o tome kako život tek počinje u četrdesetim.
Prvi pokušaj neuspešan
Udala sam se sa 27 godina za Vojina. Zaljubila sam se preko ušiju u momka iz provincije (bili smo vršnjaci), koji je došao u Moskvu u potrazi za boljim životom. Našao je posao trgovačkog predstavnika i mene. Bila je to velika ljubav, dobili smo sina, puno putovali i družili se sa prijateljima.
Bilo nam je sjajno "danas", ali nismo mnogo razmišljali o "sutra". Živeli smo u maminoj "dvosobnoj" kući, ali nismo uspeli da steknemo svoj dom — muž nikako nije napredovao na poslu. Sećam se dana kada sam shvatila da je to početak kraja. Spremao se naš put na Bali — nikada nismo bili tamo, dugo smo sanjali o tome. Unapred smo izabrali ture, platili kaparu. A kada je došlo vreme da platimo ostatak, muž je rekao da nema novca.
Problemi na poslu su postojali već neko vreme, ali nisam mislila da može tako da me izneveri. Pozajmila sam novac i platila putovanje, ali put iz snova pretvorio se u pakao: međusobne optužbe, stalne svađe, pretnje razvodom. Neverovatno je da smo u takvom režimu izdržali još oko tri godine. Nisam ni primetila kako sam postala glavni hranitelj porodice. Muž je počeo da švrlja. I ja sam našla ljubavnika. Mladog.
Venčanje iz snova Njemu je bilo 27, meni 40. Kolega sa posla. Novajlija. I on je došao iz provincije da osvoji Moskvu. Gotovo odmah je počeo da me osvaja: vodio me u kafiće, darivao poklone, priređivao romantična iznenađenja, jednom je organizovao sastanak na krovu visokog nebodera. Već sam zaboravila kada je moj muž poslednji put uradio nešto slično za mene.
Zahtev za razvog
Godinu dana nakon što je počela naša romansa, podnela sam zahtev za razvod. Bio je vrlo težak. Muž nije želeo da ode, molio je za oproštaj. Plakao je na kolenima da ne ostavim njega i sina. Ali za mene je već počinjao novi život, nova i — bila sam uverena — srećna veza. Najteže u ovoj priči bilo je našem sinu. Trinaestogodišnji tinejdžer se bunio, nije želeo da pusti oca, stalno se ljutio na mene. A kada je Ivan došao da živi sa nama, potpuno se povukao.
Kontakt je zadržao samo sa bakom, koja mu je, može se reći, zamenila mene: proveravala je domaće zadatke, spremala školske obroke, išla na roditeljske sastanke jer ja nikako nisam stizala zbog posla. Sada mi je žao zbog toga. Ali tada mi nije bilo važno: gradila sam svoju novu sreću! Mnogo smo putovali, posetili mesta o kojima nisam ni sanjala: Šri Lanka, Kambodža, Jamajka. A na prelepom Baliju smo imali venčanje iz snova — na obali okeana, ja u snežnobelom haljini i bosa, sa svadbenom arkadom prekrivenom cvećem. To nije bila pijanka u menzi za 50 gostiju, kao što je bilo sa mojim prvim mužem.
Posle devet meseci, Ivan i ja smo dobili ćerku. Prijateljice su vrtile glavom kada su saznale da sam trudna — kao, jesi li luda da rađaš u 43. godini? "A zdravlje?"
"A šta kad dete krene u prvi razred, a tebi bude pedeset?" Nije mi bilo stalo do godina. Htela sam da svom voljenom muškarcu podarim dete, a sama sam oduvek sanjala o ćerki. Sigurna sam da će me žene koje su rodile posle četrdesete podržati i razumeti: nikad nije kasno, ako je zdravlje u redu!
Bolje kasnije nego nikada: zašto sada nije strašno zatrudneti i roditi posle 40 godina Za rođenje ćerke, Ivan mi je poklonio auto — dovezao je novi Hyundai Solaris sa velikom mašnom na krovu. Prve dve godine sve je bilo dobro. Brzo sam se vratila u formu, u porodiljskom nisam se dosađivala: nastavili smo da putujemo, družili smo se sa prijateljima, bebu smo uvek vodili sa sobom.
Izgledalo je savršeno. Ali… svađe i nesporazumi su, naravno, uvek postojali. Zbog razlike u godinama ili mog teškog karaktera, ali ja sam bila vođa u vezi. Priznajem, često su mi se njegovi postupci činili detinjastim, to me nerviralo, stavljala sam ga na mesto. Uvek je išao na pomirenje. Ali vremenom je prestao da popušta, počeo je da se žali da se malo bavim detetom i previše sobom. Prestao je da daje novac za fitnes i kozmetičara. Morala sam da se vratim na posao, sa ćerkom je bila baka. I nekako vrlo brzo naš jedan porodični život pretvorio se u dva paralelna — njegov i moj, koji se više nisu preklapali. Posle još jedne svađe oko vaspitanja deteta, otišao je.
Tražila sam posao, a našla sam sponzora
Ostala sam sama sa trogodišnjom ćerkom. Stariji sin je završavao srednju školu, bilo je potrebno rešiti pitanje upisa na fakultet. Jedva sam imala dovoljno novca za život. Počela sam tražiti drugi posao, a našla sam "sponzora". Na jednom od intervjua, zapao sam za oko šefu koji je imao skoro 70 godina. On je želeo uzbuđenja u starosti, a ja sam želela finansijsku podršku. Viđali smo se prilično dugo, išli u skupe restorane, kupovao mi je odeću, nakit, pomogao sinu sa upisom i platio prvu godinu studija na fakultetu.
Ja sam okončala vezu. Iako imam 48 godina i neuspešne brakove iza sebe, i dalje želim pravu porodicu.
Kako sam se posle 40 godina udala za mlađeg momka, rodila dete i razvela se, a sada opet imam mladog ljubavnika! Poslednja šansa? Verovatno, kada nešto jako, jako želiš, razmišljaš o tome danju i noću, to se mora ostvariti. Sa Dimom sam se upoznala na sajtu za upoznavanje. On je iz Kirova, ima 35 godina, razveden. Prijateljsko dopisivanje brzo je preraslo u ljubav, i ubrzo je došao kod mene u Moskvu na sastanak.
Običan momak, prodajni menadžer, nije ni blizu Alena Delona, ali me je toliko privukao da sam se potpuno prepustila toj romansi. Počeli smo se posećivati, upoznao me je sa svojom porodicom, prijateljima, a sada mi je poslao prsten. Želi da se preseli u Moskvu, da živimo zajedno, priča o deci. Naravno, užasno se plašim ponovo napraviti taj korak. Ali možda je ovo moja poslednja šansa da izgradim srećnu porodicu o kojoj sam oduvek sanjala?
Komentar stručnjaka
Marina Zemcova, porodični psihoterapeut:
"Sediina u bradu, đavo u rebra" – obično ovu frazu čujemo u vezi sa muškarcima u godinama koji su odjednom iz mirnih porodičnih ljudi postali neukrotivi donžuani, upustili se u sve moguće ludorije. Ali ova poslovica se sasvim može primeniti i na žene posle 40. Naravno, ta brojka je vrlo uslovna, jer "đavo u rebra" može biti i u 30, i u 50 godina, u bilo kom uzrastu. Ipak, prag od 40 godina (plus-minus) se smatra krizom srednjih godina koju mnoge žene doživljavaju.
Šta se dešava?
U ovom periodu većina žena počinje osećati svoje godine, vidljivije su spoljašnje promene. Pritisak kulta mladosti i lepote je ogroman. Posebno sada, sa razvojem kozmetologije, mode na društvenim mrežama, gde sve češće vidimo žene od 50 godina koje izgledaju kao da imaju 30, čini se da, ako imaš dovoljno novca, i ti to možeš postići. Sve to tera ženu da sumnja u sebe.
Sa 40 godina mnoge počinju praviti reviziju svog života – šta su postigle u karijeri, porodičnim odnosima. Često rezultati ne odgovaraju očekivanjima. Ali vremena još ima da se nadoknadi propušteno. Tako dolazimo do toga: ako žena sa 40 godina ima buket problema, nesrećan brak, karijeru, nezadovoljstvo sobom, ona će iskoristiti prilike da se ponovo oseća mladom, lepom, potrebnom. Započeće romansu sa mladim ljubavnikom, možda i sa više njih, odlučiće se na najrazličitije procedure kod kozmetologa, rodiće dete kako bi se ostvarila kao majka, ako to nije uspela, na primer, sa prvim detetom.
U Britaniji je sprovedeno istraživanje među ljudima starijim od 40 godina, i mnogi ispitanici su priznali da su se tek u zrelom dobu odlučili na seksualne eksperimente.
U tome nema ničeg lošeg. Glavno je, pri donošenju odluka, proceniti njihove posledice, biti pažljiviji, mudriji, ne bacati se u nešto glavom bez obzira. Težina je u tome što, na primer, izgraditi harmonične odnose sa mlađim partnerom nije lako. Često su to preterana očekivanja koja on ne može ispuniti (još nije dovoljno čvrsto na nogama, ne zarađuje dovoljno i slično), percepcija njega ne kao ravnopravnog, već kao "mlađeg", neiskusnog, nesuglasice u vrednovanju događaja, vrednosti i tako dalje.
