Ekscentrik, za neke čak i čudan čovek, ali legendarni glumac i reditelj Stevo Žigon imao je veoma buran život. Pored fascinantne karijere koja je trajala, čak, 6 decenijna, imao je i porodicu kojoj su se svi divili. Priznao je da je grešio, ali na kraju, njegovi bližnji smatraju da je na onaj svet otišao spokojan, jer je dobio oprost koji je čekao, čini se, godinama.
Prema sebi i svom delu bio je veoma kritičan, te nije dozvolio da ga svetla refelektora i ogromna popularnost promene.
- Da li sam bio bolji reditelj ili glumac? Teško je reći. U svakom slučaju, svesno sam birao profesiju u kojoj sam mogao da imam kontakt sa ljudima. Suština glume, režije još i više, jeste prožimanje, opštenje, uspostavljanje odnosa. I to veštačkog, namernog odnosa sa izraženim umetničkim sadržajem, sa umetničkom stvaralačkom namerom, a sve u cilju da se ljudima objasni neki karakter, da im se objasni neka sudbina, neka pojava - rekao je Žigon u jednom od poslednjih intervjuja i dodao:
- Za to je neophodan rad, ubeđivanje, navođenje, preklinjanje, psovanje, vika. Istovremeno, potrebno je i mnogo intimnosti, osećanje zadovoljstva, saglasnosti. Naravno, reditelj mora biti pažljiv. Jer, ako režija, umesto da služi literaturi, počne da nameće svoje ideje, teatar postaje dosadan, jednostran.
Prebogati glumači opus večno ga čuva od zaborava, ali i njegova ljubavna priča sa posebnom damom je ono što Beograd i dalje pamti.
Vanvremenska ljubav sa Jelenom
Kada su se prvi put sreli, glumica je imala tek 17 godina, dok je glumac imao 24 godine i zbog njegovog položaja, nisu mogli tek tako da uplove u vezu. Iako je imao reputaciju zavodnika, ipak, nije mogao da odoli čuvenoj Jeleni.
Važila je za jednu od najlepših Beograđanski onog vremena. Elegantna, krupnih očiju i uvek sa zanosnim osmehom na licu, od mladosti je važila za pravu damu, a već je bilo i onih koji su je zvali “srpskom Sofijom Loren”.
Kako su priznali, oni su se zavoleli dok je Jelena bila njegova studentkinja. Naime, Stevo Žigon i Jelena, tada Jovanović, prvi put su se sreli 1950. U tom momentu, ona je bila mlada studentkinja, a on asistent na katedri za glumu.
— U Stevu sam se zaljubila još sa 17 godina na Akademiji, gde je radio kao asistent. Od onda sam pod njegovom rediteljskom palicom — ispričala je predivna glumica godinama kasnije.
Udvarao joj se anonimnim pismima, jer je smatrao da je njihova ljubav u početku bila nemoguća. Međutim, ljubavne varnice niko nije mogao da ugasi među njima, te je došlo na red da glumac upozna i Jelenine roditelja, a to je uradio u svom stilu, na maestralan način.
U dom buduće supruge došao sa violonom. Kasnije je ispričao kako mu je ona već jednom spasla život, pa se nadao da će možda opet u tome uspeti.
Naime, za vreme Drugog svetskog rata Stevo je dve godine proveo u zloglasnom koncentracionom logoru Dahau. Svirao je violinu u orkestru, a zimi je ispod logoraškog odela krišom nosio i ono svečano, koje mu je bilo dodeljeno da nosi prilikom nastupa za naciste.
Par se venčao 1958. godine, a Stevo je uvek ovu godinu smatrao sudbonosnom.
— Godina 1958. unela je u moj život bitne promene. Oženio sam se Jelenom Jovanović i dobio sina Nikolu, danas cenjenog i intrigantnog slikara. Gospođa Žigon potpisivala se Jelena Jovanović-Žigon. Bilo je dobronamernih koji su taj potpis čitali ovako: Jelena Jovanović minus Žigon — našalio se glumac jednom prilikom.
Deset godina kasnije, na svet je stigla i njihova ćerka Ivana, a u decenijama koje su usledile, Stevo i nastavljao da se udvara svojoj lepoj supruzi. Otvoreno joj se divio i pred celim svetom pričao koliko je oduševljen nestvarnom lepotom svoje Jelene i ostalih žena koje su rođene u ovoj porodici.
— Nisam se naročito istakao u porodičnom životu i pokušao sam da to nadoknadim s Ivanom. A Jelena... I sad joj ovako mator govorim Marčbenksa: "Žudim za tobom, ne da bi bila moja u mraku poverenja, već u nespokojstvu žive sumnje koja nanosi rane". I sada je lepa moja Jelena. Au, mnogo je lepa! Mnogi koji su bili zaneseni njenom lepotom, nisu stigli da vide koliko je veliki njen dar. Taj usud prati i Ivanu, mada ona ume da tuče nokautom. I sad kad me pitaju koje sam sve nagrade dobio i koje su mi najdraže, odgovaram: "Nagrađen sam Ivanom, Nikolom, Jelenom i Vanom. I unuka mi je mnogo lepa" — ispričao je jednom prilikom.
Stevo je koristio svaku priliku da naglasi da mu je brak sa Jelenom bio najveća srećna
- Ja sam se oženio u 31. godini, dakle kad sam u svemu bio stasao, kad sam znao šta hoću i šta treba sve da činim. Neosporno, brak sa Jelenom bio je za mene velika inspiracija, a i dobit. Njeno poreklo od Katuna i od Vasojevića Reke, uz njenu lepotu, i duše i tela, to je bila doživotvorena bajka...i ja sam toj predivnoj ženi, a i majci, mnogo zahvalan. Brak sa njom bila je moja najveća sreća. Nije valjda onda čudno što su se iz te sreće rodila onako sjajna deca, sa kojima imam neizmerno dobar, upravo idealan odnos, i malo je ako kažem da se ponosim njima - rekao je Stevo Žigon.
Na pitanje da li je obožavao više u životu ili na sceni, rekao je: "Ženu treba uvek obožavati. A onda, cela umetnost nije ništa drugo do obožavanje žene. Bez žene - nema glume."
Vanbračni sin
Steva Žigon je upoznao vanbračnog sina, kojeg je dobio iz kratkotrajne romanse sa glumicom Metom Vranič, i to za vreme braka, tek kada je njegov naslednik imao 28 godina.
Vanbračni sin Steve Žigona oca je upoznao tek kada je imao 28 godina, o čemu je nedavno progovorio za javnost.
– Godine 1971. Stevo Žigon je došao u Ljubljanu, gde je režirao ‘Pigmaliona’. Elzu Dulitl glumila je moja majka Meta Vranič, tada veoma mlada, lepa i talentovana glumica. Moglo bi se reći da sam se nehotice dogodio kao proizvod jedne kratke romanse između velikog glumca i moje majke, koja se odlučila za mene uprkos situaciji, u kojoj je bilo očigledno da će se moj otac vratiti kući u Beograd, gde je imao već familiju – započeo je svoju priču Vid, vanbračni sin Steve Žigona.
Čuveni umetnik je znao da u Sloveniji ima sina, ali ga nije potražio. Sa druge strane, Vid je saznao ko mu je tada kada je imao 15 godina.
– Za to sam saznao kada sam imao 15 godina, ali nisam hteo da ga potražim, iako je i on znao za mene, prvenstveno zbog toga jer sam imao očuha koji me usvojio još kao dete, a i zato što nisam znao kako će reagovati njegova familija. Kad sam sabrao dovoljno snage da ga konačno upoznam, bilo mi je 28 godina. Odmah sam otišao u Beograd, gde su me divno primili, iako nijedan od članova porodice, osim Steve, nije znao da uopšte postojim. Narednih pet godina, od 2000. do 2005, kad je preminuo, dolazio sam k njemu u Beograd, i to su bili izvanredni trenuci koji se ne mogu zaboraviti.
Pred smrt, Žigonu je pao teret sa srca kada mu je Vid rekao da ga voli.
– Jedan dan pre nego što je umro, zvao me u Ljubljanu i pitao me da li mogu da mu oprostim što nije hteo da me pronađe, i kad sam mu kazao da ga volim, izgledalo je kao da je to jedino što još treba da zna pre nego što nas ostavi - rekao je Vid jednom prilikom, koji je povukao na očevu stranu, te se i on bavi umetnošću, a najviše voli da piše poeziju.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
