Staro zdanje u Aranđelovcu, nekada velelepna zgrada, je ovih dana dodatno upropašćena u požaru. Danas tako ruinirana, ona krije priču o jednoj od najvećih ljubavnih priča naše istorije.
Inženjer Fridrih Kikner, Švajcarac nemačkog porekla, u Bukovičkoj banji je bio angažovan na izgradnji dvora Staro zdanje po nalogu kneza Mihaila Obrenovića. Aranđelovac i okolina dopali su mu se toliko da je rešio da tu sagradi letnjikovac za svoju porodicu.
Tokom leta 1881. u letnjikovcu je sa roditeljima letovala i Kriknerova šesnaestogodišnja ćerka Lujza. Tog leta Aranđelovčani su u čuvenoj Kneževoj sali priredili bal za oficire bataljona koji je toga leta bio na vežbi u okolini grada. Igrom slučaja to je bio bataljon u kome je služio mladi potporučnik Živojin Mišić. Na balu se sa porodicom našla i mlada Lujza.
I ljubav se desila.
Međutim, njeni Lujzini roditelji su se žustro protivili toj vezi, delom jer je Mišić bio seljački sin, sa malom platom, a pre svega zbog verskih različitosti – oni su pripadali reformističkoj crkvi, a Mišić je bio pravoslavac.
Lujza je ipak pobegla za Živojina. Roditelji nisu hteli da joj daju miraz, ali nisu ih razdvojili. Lujza i Živojin Mišić venčali su se 30. oktobra 1884. godine u Vaznesenjskoj crkvi u Beogradu.
Dobili su šestoro dece, tri sina – Radovana, Aleksandra i Vojislava, i tri ćerke – Eleonoru, Olgu i Anđeliju, koja se nije se udavala i živela je sa majkom.
Bračna porodična sreća Lujze i Živojina nije potrajala. Mišić, a potom i sinovi išli su iz rata u rat.
I gde su oni išli, išla je i Lujza. Krajem 1915. godine povlačila se sa srpskom vojskom preko Albanije do Drača. Kada su vojvoda Mišić, tada već proslavljeni vojskovođa, i sinovi, oficiri srpske vojske, otišli na Krf, Lujza je sa ostalim srpskim izbeglicama otišla u Francusku. Muža je videla tek 1917, pred proboj Solunskog fronta, kada se vratila iz Francuske i sa Živojinom sastala u Solunu. Odatle je sa srpskom vojskom stigla u Beograd.
Ni posle rata njih dvoje nisu dugo mogli da žive u miru i ljubavi. Mišić je stekao ogromnu slavu, ali zdravlje mu je bilo narušeno. Lujza je sa lekarima danonoćno bila uz njega. Ali spasa mu nije bilo i 21. januara 1921. godine Živojin Mišić je umro na rukama njegove Lujze.
Nakon Mišićeve smrti Lujza je sagradila novu kuću ispod Živojinove stare u njegovom rodnom Struganiku. Tu se preselia sa najmlađom ćerkom Anđelijom, sinom Aleksandrom i njegovom porodicom kada je 1941. počeo Drugi svetski rat.
Posle kapitulacije države Lujzinog sina Aleksandra su uhapsili Nemci jer je bio u pokretu Draže Mihailovića i potom ga streljali. Zbog toga je Lujza potom godine prešla u pravoslavnu veru i promenila ime u Magdalena. Govorila je da je streljanjem sina iz njenih vena istekla nemačka polovina krvi.
U pohodu na Ravnu goru u decembra 1941. godine nemačka kaznena ekspedicija spalila je kuću Lujze Mišić u Struganiku.
Ostatak života Lujza je provela u Beogradu, u svom stanu. Ponekad je odlazila u voljeni Struganik kod Mišićeve familije. Preminula je 7. decembra 1956. godine u Beogradu.
Na zidu današnjeg muzeja u Struganiku vise dve krštenice – na jednoj piše Lujza Krikner, a na drugoj Magdalena Mišić.
