"Pisala mi je Mira koju je silovao muž.
Slobodno napiši silovao jer ja nisam htela, ni prvi ni pedeseti put.
Zamolila me je to i još par stvari.
Da ne spominjem prezime, ni odakle je. Ni godište. Sve ostalo slobodno prenesi.
…
Prestala sam da brojim od onog jutra u kuhinji. Rekla sam mu da prestane, da deca spavaju u sobi. Rekla sam mu da ne želim. Ponavljao je, stavljajući mi ruku preko usta da sam mu žena i da budem tiša. Pustila sam ga, da ne budim decu, sve vreme plačući. Kada je završio, seo je za sto kao da se ništa nije dogodilo.
“Napravi mi omlet, pa da krenem, kasniću”.
Napravila sam mu omlet. Raspadala sam se dok sam lupala jaja viljuškom. Osećala sam se jadno i iskorišćeno. Osećala sam se silovano, iako je to bio moj muž.
Da li muž može da siluje svoju ženu?
Danima sam razmišljala o tome, pokušavajući da umirim sebe svim onim rečenicama kojima su zadojili žene, pa i mene.
“Miri se u krevetu”.
“Moraš da ispunjavaš svoje bračne dužnosti”.
“Ako mu ne daš, on će naći neku sa strane”.
“Zažmuri i istrpi”.
Počela sam da žmurim i trpim, da ispunjavam svoje dužnosti, da mu “dajem” i kada nisam želela. Svaki put osećala sam se iskorišćeno. Nije to bilo nikakvo vođenje ljubavi sa mužem. Nije to bio ni seks. To je bilo silovanje. Tako napiši. Znam bar pet žena u okruženju koje na taj način “čuvaju brak”. Posle se dugo peru u kupatilu, plaču, a onda upadaju u zamku tešenja samih sebe da je to “ipak njihov muž, a ne neki čovek sa strane”.
Ovo moraju da pročitaju muškarci. Nekako to sredi, privuci im pažnju. Hoću da svaki muž ili momak znaju da kada žena kaže “ne želim”, a oni ih ipak prisile, onda je to silovanje. To ne mora biti nikakav manijak sa strane, nepoznat muškarac, svako ko tera svoju ženu na seks kada ona ne želi je silovatelj.
Zašto se tako malo piše o ovome?
Neka budem prva koja se javila. Ali muževi moraju da znaju koliko se žene posle prisilnog seksa osećaju iskorišćeno; kao stvar koju poseduju pa mogu sa njom kako žele i kad god požele.
Stvar koja mora da ih zadovolji jer je potpisala venčani papir. Stvar koju ne sme da boli glava (jer stvari nemaju glavu!), koju ne sme da boli stomak, koja nema svoje probleme, svoje prohteve, potrebe, želje, koja ima pravo da NE ŽELI, koja se ne pali na dugme onda kada oni to žele. Pa kada završe, ugase dugme. I onda bi trebalo da je sve dobro, brak sačuvan, neće tražiti drugu sa strane, dužnost ispunjena, hajde sad Miro vrati se da zapržiš onu sarmu, sačekaš dete iz škole, ubaciš veš u mašinu, jedna “obaveza” manje.
Što ga puštaš? - možda će tek nekolicina pitati.
Ne puštam. Ali ne mogu ni da se tučem sa njim. Da bežim kroz kuću i vrištim. Da budim decu noću. Uvek sam mislila da je “ne želim” dovoljno. Pa, ko hoće da spava sa ženom koja ne želi? To onda nije vođenje ljubavi. Tu nema uzajamnog uživanja.
Posle “ne želim”, ponavljala sam “nemoj, molim te”. Onda sam uz “nemoj, molim te” počela da plačem. Da preklinjem. Da stiskam noge. Da povraćam. Da bežim u kupatilo. Popustio je možda dva puta, oba uz pretnju da će raspi*kati brak, vređajući me sa “ku*vo, sigurno imaš nekog sa strane!”
I šta ja sad mogu? Da prijavim muža policiji? Da kažem siluje me muž? Da mi se smeju? Da mi kažu “To su tvoje obaveze”. Čime da se branim kada sam skoro svaki put posle preklinjanja, stiskanja … pustila, u suzama, nema, ispovraćana, bolna? Šta je moj dokaz da sam silovana?
Mogu samo da se razvedem.
Da ga napustim.
Da odem negde sa detetom, jer moji me neće primiti. Njima treba podliv, masnica pod okom, tragovi na vratu da bi mi poverovali da sam silovana.
Jadne smo mi žene… Samo prenesi sve ovo… Molim te… A ja ću videti gde da odem i kako, šta se sve dešava, možda me prebije, ubije kada čuje da želim da odem…
Zašto se tako malo piše o ovome?"
(Luftika.rs / Jovana Kešanski)
