Dok većina ljudi danas radi sve više kako bi mogla da priušti veći stan, udobniji automobil, savremene uređaje i tehnologiju koja će im svakodnevicu učiniti jednostavnijom, Ema Orbah je pre više od četvrt veka odlučila da uradi upravo suprotno – da se udalji od grada, potrošačkog načina života i stalne potrebe za materijalnim stvarima i izgradi život koji će biti što bliži prirodi.
Njena odluka nije bila prolazni eksperiment niti kratkotrajni pokušaj da pobegne od gradske gužve. Ema već više od 25 godina živi u jednostavnoj kući koju je gotovo u potpunosti sama napravila, koristeći materijale koje bi mnogi ljudi smatrali neprikladnim za izgradnju doma – drvene stubove, slamu, blato i konjsko đubrivo.
Njena kuća nema ono što se danas podrazumeva u gotovo svakom domaćinstvu. Nema vodu iz česme, nema klasično grejanje, nema uobičajene savremene pogodnosti, a veliki deo svakodnevnih obaveza obavlja ručno. Ipak, Ema ne smatra da joj nešto nedostaje. Naprotiv, upravo takav život za nju predstavlja slobodu.
Od prestižnog Oksforda do života usred prirode
Emina životna priča posebno je zanimljiva zbog toga što nije odrasla u izolovanom svetu niti je oduvek živela na način koji danas mnogima deluje gotovo nezamislivo. Naprotiv, završila je prestižni Univerzitet Oksford, što joj je pružalo mogućnost da izgradi sasvim drugačiju karijeru i život.
Ipak, vremenom je počela da shvata da joj gradski način života ne odgovara, odnosno da joj materijalni komfor, ubrzan tempo i neprestana potrošnja ne pružaju ono što je tražila.
Godine 1994. Ema je zajedno sa tadašnjim suprugom kupila udaljeno imanje u zapadnom Velsu, gde su počeli da obrađuju zemlju i postepeno grade zajednicu ljudi koji su delili sličan pogled na život. Umesto da se usredsrede na stvaranje što udobnijeg doma i povećanje materijalnog bogatstva, pokušavali su da pronađu način života koji bi bio jednostavniji, sporiji i više povezan sa prirodom.
Njihovo imanje vremenom je postalo mesto okupljanja ljudi koji su želeli da pobegnu od svakodnevnog pritiska savremenog sveta i pronađu drugačiji odnos prema radu, prirodi, hrani i sopstvenom vremenu.
Posle razvoda ostala je sama na imanju
Kada se njen brak završio, Ema je ostala sama na svom delu zemlje, ali to za nju nije značilo kraj života koji je izgradila.
Naprotiv, nastavila je putem koji je već izabrala i postepeno razvijala sopstveno domaćinstvo, oslanjajući se pre svega na sopstveni rad i ono što joj priroda pruža.
Živela je u zajednici koja je bila okrenuta duhovnosti, jednostavnom načinu života i povezanosti sa prirodom, a upravo u takvom okruženju pronašla je ono što joj je, kako se navodi, bilo mnogo važnije od materijalnog bogatstva – osećaj slobode i nezavisnosti.
Umesto da nakon razvoda potraži novi život u gradu, Ema je odlučila da ostane tamo gde je već pustila korenje.
Kuću je napravila gotovo vlastitim rukama
Posebno poglavlje njene priče jeste kuća u kojoj danas živi.
Ema ju je izgradila 1999. godine, koristeći uglavnom prirodne i lokalno dostupne materijale. Konstrukcija je napravljena od drvenih stubova, dok su za zidove korišćeni slama i blato, uz dodatak konjskog đubriva.
Iako nekome ovakav način gradnje može zvučati neobično, upravo su ovakve tehnike poznate u tradicionalnoj i prirodnoj gradnji, jer omogućavaju korišćenje materijala koji su dostupni u neposrednom okruženju.
Posebno upečatljiv detalj jeste zeleni krov, zbog kojeg se kuća gotovo neprimetno stapa sa šumom koja je okružuje.
Iz daljine više podseća na deo pejzaža nego na klasičnu kuću kakvu bismo očekivali da vidimo u savremenom naselju.
Za Emu, međutim, upravo je to bila i poenta – nije želela da napravi objekat koji će dominirati prirodom, već dom koji će biti njen deo.
Nema vodu iz česme – svakog dana je donosi iz šume
Jedna od najvećih razlika između njenog života i svakodnevice većine ljudi jeste činjenica da u kući nema tekuće vode.
Dok je većini dovoljno da zavrne slavinu kako bi napunili čašu, skuvaju ručak ili se okupaju, Ema svakodnevno mora da ode do obližnjeg šumskog potoka i donese vodu u kantama.
To je posao koji zahteva vreme i fizički napor, ali upravo takav odnos prema osnovnim životnim potrebama za nju predstavlja deo izabranog načina života.
Voda joj nije nešto što se podrazumeva, već resurs za koji mora da se potrudi.
Takav način života istovremeno znači da mora mnogo pažljivije da planira svakodnevne aktivnosti i da vodi računa o tome koliko vode troši, jer nema mogućnost da je neograničeno koristi kao što je to slučaj u modernim domaćinstvima.
Umesto klasičnog toaleta koristi kompostirajući
Još jedan detalj koji pokazuje koliko je njen život drugačiji od života većine ljudi jeste način na koji rešava osnovne higijenske potrebe.
Ema koristi kompostirajući toalet, koji funkcioniše bez klasičnog sistema kanalizacije i uklapa se u njen koncept života sa što manjim oslanjanjem na infrastrukturu savremenog društva.
Kod takvog toaleta ljudski otpad se ne odvodi kroz cevi u kanalizaciju ili septičku jamu, već se sakuplja u posebnoj posudi i uz pomoć prirodnih procesa razgrađuje. U zavisnosti od sistema, koriste se materijali poput piljevine, treseta ili drugog organskog materijala koji upija vlagu i pomaže u procesu razgradnje.
Za njen način života to ima smisla jer živi bez priključka na kanalizaciju i bez tekuće vode.
Za nju je to samo još jedan deo svakodnevice koju je organizovala prema principima održivosti i jednostavnosti.
Ono što bi većini ljudi predstavljalo ozbiljno odricanje, Ema doživljava kao sastavni deo slobode koju je dobila time što je odlučila da živi daleko od grada.
Sama uzgaja hranu i brine o životinjama
Njeno domaćinstvo nije samo mesto za stanovanje već i svojevrsno malo gazdinstvo.
Ema sama uzgaja povrće, čime deo hrane obezbeđuje iz sopstvenog vrta, a drži i koze koje joj daju mleko. Tu su i kokoške od kojih dobija sveža jaja.
Takav način života zahteva mnogo više svakodnevnog rada nego odlazak u supermarket, ali joj omogućava da bude manje zavisna od kupovine hrane i velikih sistema proizvodnje.
Bašta mora da se obrađuje, životinje moraju da se hrane i neguju, voda mora da se donosi, a kuća zahteva stalno održavanje.
Kod Eme zato gotovo ništa ne dolazi bez uloženog vremena i fizičkog truda.
Dan joj počinje u zoru
Njena svakodnevica potpuno je drugačija od života ljudi koji se bude uz alarm mobilnog telefona, prvo proveravaju elektronsku poštu i društvene mreže, a zatim odlaze na posao.
Ema dan počinje rano, često u skladu sa prirodnim ritmom dana. Brine o vrtu i životinjama, donosi vodu, obavlja fizički zahtevne poslove i vreme odvaja za meditaciju.
Rad u njenom domaćinstvu nije nešto što se završava kada radno vreme istekne, jer je čitav njen život povezan sa održavanjem prostora u kojem živi.
Nema jasne granice između „posla“ i „slobodnog vremena“ kakvu poznaje većina zaposlenih ljudi.
Ako koze treba pomusti, voda doneti, bašta zaliti ili drva pripremiti, to jednostavno mora da bude urađeno.
Veruje da je tehnologija udaljila čoveka od prirode
Ema svoj izbor ne vidi samo kao odricanje od luksuza, već i kao odgovor na način života koji smatra previše ubrzanim i udaljenim od prirode.
Duboko veruje da je savremena tehnologija ljudima donela brojne prednosti, ali ih je istovremeno navikla na stalnu dostupnost uređaja, informacija i zabave, zbog čega su ljudi izgubili deo sposobnosti da jednostavno budu u tišini.
U njenom domu nema neprekidnog zvuka elektronskih uređaja, a svakodnevica se odvija prema prirodnim potrebama, vremenu i ritmu godišnjih doba.
Za nju je upravo ta tišina jedan od najvećih oblika bogatstva.
Nikada nije pronašla sreću u savremenom svetu
Kako je iskreno priznala u jednom od reportaža o svom životu, Ema nikada nije uspela da pronađe pravi put do sreće u savremenom svetu. Upravo zbog toga je, umesto da pokušava da se uklopi u način života koji joj nije odgovarao, odlučila da potraži sopstveni put i potpuno promeni svakodnevicu.
Život u „radikalnoj jednostavnosti“
Posle više od četvrt veka provedenog na ovaj način, svoj svesni izbor Ema ponosno naziva „radikalnom jednostavnošću“. Ipak, ona ne smatra da bi svi ljudi trebalo da žive poput nje, jer je svesna da bi svakodnevica bez vode, struje i brojnih savremenih pogodnosti za prosečnog čoveka verovatno bila previše zahtevna.
Ipak, njena životna filozofija nosi snažnu poruku koja tera na razmišljanje: „Dom ne mora da znači ogroman kredit, visoke račune i neprestanu kupovinu novih stvari.“
Upravo je u divljim predelima Velsa, daleko od gradske buke, potrošačkog načina života i svakodnevne žurbe, pronašla ono što joj je najviše nedostajalo – mir, slobodu i život u potpunom skladu sa prirodom.
Stil / Ofeminin