U potresnoj i iskrenoj ispovesti, Dragica je bez ikakve cenzure govorila o putu koji ju je, gotovo neprimetno, odveo u ponor zavisnosti.
Kombinacija tableta i alkohola, koja je u početku delovala kao privremeno rešenje i način da „pregura“ teške dane, postepeno je preuzela potpunu kontrolu nad njenim životom. Ono što je počelo kao pokušaj da ublaži unutrašnji nemir, završilo se potpunim gubitkom kontrole, osećajem beznađa i borbom za sopstveni opstanak.
Još u pubertetu Dragica je shvatila da se razlikuje od svojih vršnjaka. Znala je da joj se sviđaju devojčice i da nije kao „ostala deca“, ali u okruženju u kojem je odrastala za takva osećanja nije bilo razumevanja.
Umesto podrške, rasli su strahovi, nesigurnost i osećaj nepripadanja. Ti potisnuti strahovi i neizgovorene dileme godinama su se taložili u njoj, stvarajući unutrašnju tenziju koju nije znala kako da razreši.
Od potisnutih strahova do prve iluzije spasa
Prvi ozbiljan alarm za njeno mentalno stanje bio je snažan panični napad. Taj trenutak doživela je kao potpuni slom – osećaj gušenja, straha od smrti i gubitka kontrole nad sopstvenim telom. Umesto da potraži stručnu pomoć, Dragica je posegla za alkoholom, jer joj je u tom trenutku delovao kao najbrži i najdostupniji način da umiri haos u sebi. Alkohol je kratkoročno donosio olakšanje, ali je vrlo brzo postao navika, a potom i potreba.
Kasnije su se alkoholu pridružili i lekovi za smirenje. U početku ih je uzimala „po potrebi“, verujući da ima situaciju pod kontrolom. Međutim, vremenom je sama povećavala doze, kombinovala tablete i alkohol, nesvesna razorne snage te mešavine. Granica između „pomažem sebi“ i zloupotrebe gotovo da nije postojala. Iluzija kontrole bila je snažna, i upravo ona ju je najdublje uvukla u problem.
Mislila je da ima kontrolu, ali se varala
Dodatni, snažan udarac za njeno mentalno stanje bila je smrt oca. Gubitak koji nije stigla da obradi, bol koju nije znala da podeli sa drugima, dodatno su je gurnuli u začarani krug samouništavanja. Tuga, krivica i praznina postali su svakodnevica, a tablete i alkohol način da se od tih osećanja pobegne, makar na kratko. Taj beg ju je, na kraju, odveo do psihijatrije – mesta gde je prvi put morala da se suoči sa činjenicom da sama više ne može dalje.
Kroz svoju ličnu priču, Dragica otvara teme o kojima se retko govori naglas: o tihoj zavisnosti, o zloupotrebi lekova koji se često doživljavaju kao bezazleni, i o opasnoj zabludi da je „sve pod kontrolom“. Njena ispovest pokazuje koliko je lako skliznuti u problem kada se bol potiskuje, a pomoć odlaže.
Gostovanje u emisiji „(NE)DOKAZANI“ ima jasan i snažan cilj – da posluži kao upozorenje svima koji olako posežu za alkoholom ili lekovima za smirenje, verujući da je to lak i bezopasan način da se izbore sa životnim problemima. Dragica danas želi da njeno iskustvo bude opomena drugima, ali i poruka nade: izlaz postoji, čak i onda kada se čini da je dno već dotaknuto.
Majka joj je pronašla poruke sa devojkom
Paralelno sa borbom protiv zavisnosti, Dragica se suočavala i sa dubokim, bolnim ličnim previranjima koja su je izjedala iznutra. U trenutku kada je postala svesna da je privlači isti pol, ostala je potpuno sama sa sobom i sopstvenim mislima. Nije imala kome da se poveri, niti prostor u kojem bi mogla bez straha da izgovori ono što oseća.
Rastrzana između potrebe da bude iskrena prema sebi i straha od osude porodice i okoline, živela je dvostruki život, neprestano balansirajući između onoga što jeste i onoga što se od nje očekuje.
Iako je bila u ozbiljnoj vezi sa muškarcem, pokušavajući da se uklopi u društvene norme i ubedi sebe da „radi pravu stvar“, istovremeno je započela paralelnu vezu sa devojkom.
Ta veza joj je donosila emocije koje nikada ranije nije doživela – bliskost, razumevanje i osećaj da je viđena onakva kakva zaista jeste. Ipak, umesto mira, taj odnos je sa sobom nosio i stalni strah od otkrivanja. Svaka poruka, svaki poziv, svaki susret bili su praćeni grčem u stomaku i stalnom napetošću.
Prelomni trenutak dogodio se kada je njena majka pronašla poruke u njenom telefonu. Taj čin je razotkrio tajnu koju je Dragica očajnički pokušavala da sakrije, ali umesto razgovora i razumevanja, usledila je reakcija puna šoka, nerazumevanja i osude. Porodična atmosfera postala je teška i zagušljiva, a Dragica se prvi put suočila sa otvorenim odbacivanjem onoga što jeste. Umesto podrške, dobila je poruku da je „pogrešna“, da mora da se „uozbilji“ i da to što oseća nije prihvatljivo.
Takva reakcija porodice dodatno je produbila njen unutrašnji konflikt. Osećaj krivice i srama postao je svakodnevan, a strah od toga da razočara najbliže potpuno ju je paralisao. Na insistiranje zabrinute majke, Dragica počinje da odlazi kod psihijatra, ali ni tamo nije bila potpuno iskrena. Iz straha od osude i želje da se uklopi, odlučuje da slaže i sebe i druge, govoreći da je njena privlačnost prema ženama samo prolazna faza, nešto što će „proći samo od sebe“. Ta laž joj je kratkoročno donosila privid mira, ali je dugoročno još više urušavala njen identitet i samopouzdanje.
Smrt oca ju je dokrajčila
Ubrzo nakon porodičnih potresa i unutrašnjih borbi, njen život pogađa još jedan, daleko teži udarac – smrt oca. Dragica je tom tragičnom događaju prisustvovala, a prizori tog trenutka zauvek su joj se urezali u sećanje. Gubitak oca za nju nije bio samo emotivni šok, već i potpuni slom svega onoga što je još držalo na okupu. Bol, tuga i nemoć preplavili su je do te mere da više nije imala snage da se bori.
Nakon očeve smrti, zavisnost od tableta se naglo produbljuje. Doze se povećavaju, granice se brišu, a alkoholu se okreće kao još jednom načinu bekstva od stvarnosti koju više nije mogla da podnese. Alkohol i lekovi postali su njena svakodnevica, način da na trenutak isključi misli i emocije koje su je gušile. Taj put samouništenja vodio ju je sve dublje – prvo do potpunog gubitka kontrole, zatim do zatvora, a potom i na prinudno lečenje.
U tom periodu dolazi i do potpunog sloma njenog samopouzdanja. Dragica više nije prepoznavala sebe u ogledalu. Nezadovoljna sopstvenim izgledom, preplavljena mržnjom prema sopstvenom telu i identitetu, donosi drastične odluke – uklanja obrve i kosu, kao simboličan čin odricanja od svega što je bila. Umesto razumevanja, okolina je reagovala osudom, podsmehom i dodatnim stigmatizovanjem, što je njenu bol samo produbilo.
Ipak, iza svih tih padova i teških odluka krije se priča o osobi koja je godinama pokušavala da preživi u svetu u kojem nije imala dozvolu da bude ono što jeste. Njena borba nije bila samo borba sa zavisnošću, već i borba za pravo na sopstveni identitet, istinu i prihvatanje – prvo od sebe, a tek onda od drugih.
Lečenje u psihijatrijskoj ustanovi
Boravak u psihijatrijskoj ustanovi za Dragicu predstavlja prelomni trenutak – vreme brutalnog suočavanja sa sobom, ali i početak sporog, gotovo neprimetnog buđenja. Iako je tamo završila protiv svoje volje, u stanju teškog pijanstva, upravo taj dolazak postao je tačka sa koje više nije mogla da beži.
„Dolazim u bolnicu u Somboru, na psihijatriju. Doveli su me prisilno, pijanu. Ja sam sve vreme bila svesna i prva misao mi je bila – ja ovde ne pripadam. Ne želim da ostanem, hoću da izađem, da popijem kafu, da idem kući. Ja nemam problem“, govori Dragica bez ulepšavanja.
Već na samom prijemu susrela se sa lekarom koji joj je, kako kaže, promenio pogled na sve što je do tada mislila o psihijatriji i lečenju.
„Taj lekar je bio mlađi čovek i ja sam se, verovali ili ne, oduševila njim. Kaže on meni: ‘Šta je problem?’ A ja njemu sve iskreno: ‘Ne ostaje mi se ovde, moje mesto nije u bolnici, meni se pije kafa, ne leži mi se ovde.’ On me sasluša i kaže: ‘Ostani večeras. Ja ću ti skuvati kafu. Samo večeras ostani, a sutra ćemo da vidimo dalje.’ Tu me je kupio. Bukvalno. Odlično radi svoj posao. Tačno zna kome i šta treba da kaže.“
Iako je u bolnicu ušla sa snažnim otporom, prvi put posle dugo vremena osetila je da je neko vidi, čuje i ne osuđuje. Taj jedan mali gest – obećanje kafe i razgovora – bio je dovoljan da spusti gard koji je godinama gradila.
Za razliku od strahova koje je imala, iskustvo sa psihijatrije nije bilo traumatično, već iznenađujuće ljudsko.
„Ja sam psihijatriju zamišljala kao nešto strašno. Kao ludnicu. A ludnica je, verujte mi, van psihijatrije. Tamo su ljudi prizemni, zabrinuti, svako u svojoj muci. Nema tu horora kako ljudi zamišljaju.“
Tokom boravka bila je svedok teških sudbina drugih pacijenata, što joj je dodatno otvorilo oči.
„Bila sam prisutna kad su doveli devojku koja je popila celu tablu lekova za smirenje. Oni to tretiraju kao pokušaj samoubistva. Ja nikada nisam imala takve misli. Nisam se plašila smrti, nisam imala suicidne ideje. Ja sam samo postepeno povećavala terapiju, sedative… polako, tiho. I zato je to opasno – jer misliš da imaš kontrolu.“
Upravo ta rečenica – „misliš da imaš kontrolu“ – postaje nit koja se provlači kroz njenu celu ispovest. Na psihijatriji je prvi put morala da prizna sebi da ta kontrola ne postoji, da je granica odavno pređena i da povratak neće biti brz ni lak.
Ipak, uprkos stručnom vođenju i početnim pomacima, u novembru 2025. godine Dragica donosi rizičnu odluku – samoinicijativno prekida terapiju, ubeđena da je dovoljno jaka da nastavi sama.
„Mislila sam – sad sam dobro, sad ja to mogu sama. E tu sam se prevarila. To je klasična zamka. Ego, nestrpljenje, želja da dokažeš da si pobedila. A nisi još.“
Njena priča kulminira pitanjem koje odzvanja tokom cele ispovesti i ostaje da visi u vazduhu kao opomena svima koji se prepoznaju u njenim rečima:
da li čovek zaista mora da dotakne samo dno da bi se vratio sebi?
Danas Dragica govori otvoreno, svesna svojih grešaka, ali i snage koju je pronašla tek kada je priznala poraz. Njena ispovest nije priča o slabosti, već o hrabrosti da se pogleda istini u oči.
„Ako sam ja uspela da se zaustavim, da potražim pomoć i da se vratim sebi – može svako. Izlaz postoji. Čak i onda kada misliš da je sve izgubljeno.“
Stil / Hype TV
