U srpskoj istoriji postoje imena koja ne stoje samo u udžbenicima, već žive u narodnom pamćenju, u ognjištima, u pričama koje se prenose s kolena na koleno. Među njima su i Tanasko Rajić, barjaktar ustanka i simbol vernosti do poslednjeg daha, i Janićije Đurić, pisar, svedok i čuvar reči jednog burnog vremena.
Iz pera Jelene Lj. Rajić, predsednice udruženja „Potomci Tanaska Rajića“, a osnovu njenih dugogodišnjih istorijskih istraživanja, nastala je priča koja na poseban način oživljava njihovo prijateljstvo, detinjstvo pod Rudnikom, ratne godine i one retke trenutke mira kada su junaci bili samo ljudi — očevi, braća, sinovi. A mi smo dobili ekskluzivno pravo od Jelene da je objavimo u celosti i ovom prilikom joj se zahvaljujemo.
Brka i Janja
U dubokoj šumi pod Rudnikom, u Stragarima, u ognjištu stare brvnare junaka Tanaska Rajića, vatra je tinjala, dok se napolju gusta šuma ljuljala na vetru.
Rakija prepečenica je mirisala, a šum Desanovačkog potoka žuborio u daljini. Dva čoveka sedela su jedan naspram drugog, sa rakijom među njima i godinama iza sebe.
Tanasko je polako sipao rakiju, kao da broji godine. Rakija je bila stara, šljivova, iz onog bureta koje je baba Jana čuvala „za goste i za velike priče“.
„Janaćko“, reče Tanasko, razvlačeći osmeh ispod dugih, crnih brkova, „sećaš li se kad nam je tvoj Đura vikao da prestanemo da jurimo po šumi i da ćemo jednom sve to platiti glavom?“
Nasmeši se Janićije, pa nastavi: „Sećam se da ste moj Milovan i ti mislili da je CEO SVET od ove naše livade, preko Ramaćkih visova, Jelice i Venčaca pa do vrhova Rudnika.“
Vrteći čašu, nastavlja Tanasko: „Bio si ti mali kad smo tvoj brat i ja jurišali kroz ovu našu šumu i igrali se hajduka. Tvoj Milovan je bio hajduk, ja harambaša, a ti si uvek vukao guščje pero i bukove hartije i zapisivao ko je koga pogodio, ko je pobedio, ko izgubio, a Nikodije je trčkarao za nama noseći lukove i strele.“
Janićije se nasmeši: „Kako se ne sećam, Brko. Ti si već tada znao da zapovedaš. Pričao mi je Milovan moj kako sam već tada počeo da zapisujem naše dogodovštine. Majka je govorila: ‘Ovaj će ili biti pisar ili književnik.’“
Tanasko se nasmeši: „A sećaš li se, Janaćko, kad smo kod potoka pravili sablje od leske i lukove od hrastovih grana i mislili da smo već vojvode?“
„Ti si uvek bio najstariji u našim igrama“, nastavi Janićije. „Dok su moja braća trčala i galamila, ti si nas postavljao kao pravu četu. A sestre su nas gledale sa praga, kao da znaju da će jednom sve to biti ozbiljnije nego što mislimo.“
Tanasko klimnu: „A Perka… ona je već tada imala pogled domaćice. Nisam se iznenadio kad je postala snaha u mojoj kući.“
Janićije se na trenutak uozbilji, pa nastavi mekše: „Kad sam je dao tvome Gliši, kao da sam polovinu kuće preneo kod tebe. Ali sam znao — na sigurnom je.“
Smeju se obojica.
„Eh, brale moj“, nastavlja Janićije, „vaše prve momačke tuče, prve ljubavi kraj potoka, pogledi ukradeni preko plota… Sećaš li se Đorđijeve lepe Jele?“ upita, kao uzgred.
Tanasko se nasmeši, pomalo setno: „Kako da ne. Lepa kao jutro nad Rudnikom. Kažu da je bila zagledana u mene… ali sudbina je htela da pođe s Đorđem, preko Save i Dunava, u Cesariju. A ja sam ostao ovde, sa zemljom, ratom i narodom.“
„A onda dođe Koča“, reče Janićije, i glas mu potamni.
„Povede našu lepu Šumadiju u Kočinu krajinu", nastavlja Tanasko, "Moj stari je uz njega ratovao rame uz rame. I majka ga je pratila. Predstavi se Gospodu aprila sedamsto osamdeset osme, a otac pogibe tri meseca posle nje. Od tada više nisam bio dete.“
Sećanja ih povedoše u detinjstvo: očevi koji su znali ratove pre njih, majke koje su rađale i sahranjivale bez reči.
Tanaskov Nikola, dobrovoljac, koji je sinu ostavio visinu, snagu i prkos. Đura, Janićijev, strog, ali pravedan, koji je pored Janićija podizao Nikodija, Milovana, Peruniku i Sinđeliju, učeći ih da porodica mora biti čvršća od svake vlasti.
„A ti si tada učio u Blagoveštenju“, nastavi Tanasko. „Dok smo mi jurili po šumama, ti si učio slova.“
„Neko je morao da pamti“, reče Janićije mirno.
„Da, tako je počelo“, reče Tanasko, i u glasu mu se čuje ponos. „Osvojili smo Rudnik i Čačak. Bili smo mladi, gordi, plameni.“
„Bio si mali, ne pamtiš, posle Svištovskog mira, noću, Stanoje, tvoj Milovan i ja, kao tajne senke, krijući oružje preko Dunava, vratili smo se kući.“
Janićije podigne čašu: „Ali nije vas održala samo nada. Održala vas je i vera. I porodica.“
„Eh, moja voljena Jana“, kaže Tanasko. „Izrodila mi je Jovana, Miloja, Gligorija i pet divnih kćeri. Bila je moja tiha snaga. Jana me je održala na nogama. Dok sam ja nosio barjak, ona je nosila sve ostalo.“
Janićije klimnu. I sam je bio otac Anice, Milice, Poleksije, Vladislava, Aleksandra… Dao ih je na školovanje u Rusiju pre nego što su upoznali strah.
Onda dođe ona noć u Stragarima — handžija, sejmeni, odluka. Orašac. Zakletva. Barjak koji je težio kao sudbina.
„Kad sam u Orašcu napisao prva pisma, tih devet pisama, pre nego što se mastilo osušilo“, reče Janićije, „znao sam da se vraćam bez starog života.“
„A kad mi je Karađorđe dao barjak“, doda Tanasko, „osetio sam da više ne nosim platno nego sudbinu i da ću barjak čuvati dok me na njemu ne iseku.“
Rudnik, Čačak, Karanovac, Užice. Ranjena ruka. Opsada Beograda. Istočna Srbija. Pomoć Milenku. Putevi koji se ukrštaju i razdvajaju, a uvek vode nazad u Stragare — u barutanu, u šum Srebrnice, rad i stvaranje, vodu, kamen, znoj. A onda, kao dar od Boga, mir.
„Kuća, deca, vinograd… čovek pomisli da je život nešto drugo“, prošaputa Tanasko.
„A onda svadba“, nasmeši se Janićije.
Obojica se nasmejaše.
„Kasna jesen iljadu osamsto osme, na Svetog Đurđa“, nasmeši se Janićije. „Svadba tvoga sina i moje seke.
Perka u belom, Gliša ponosan kao da je osvojio carstvo“, dodaje Tanasko.
„A Đorđije kum“, dodade Janićije. „Retki trenuci kad smo bili samo ljudi.“ Pesma koja se čula do Rudnika.
„Tad sam mislio“, reče Tanasko, „da će moji unuci znati samo za mir. Ali istorija ne sluša želje.“
Smejali su se dok su se prisećali pesme, kola, smeha dece i trenutaka kada su, makar nakratko, bili samo ljudi, a ne junaci.
Tišina se spusti kad stigoše do teških godina.
„Kad si se posvađao s voždom“, reče Janićije oprezno, „nisam te prepoznao.“
„Ni ja sebe“, prizna Tanasko. „Ali nisam mogao drugačije.“
„Eh, Đorđije“, klimnu Tanasko. „Nisam znao da ćutanje može biti teže od rata.“
Povukao se. Porodica. Vinograd. Unuci. Ali zemlja nije dala da mir traje.
„Ti si me vratio“, reče Tanasko. „Kad si doneo vest o Rusima i opasnosti.“
Godina je prošla kroz razgovor kao hladna senka: Deligrad, raspuštanje ljudi, zapovest da prežive. A onda Drugi ustanak.
„Ljubić“, prošapta Janićije.
„Topovi“, reče Tanasko. „Nisam mogao da ostavim topove“, reče mirno. „Kao što nisam mogao da ostavim sebe ni obraz.“
Nije morao da objašnjava. Janićije je znao kako se jedan život završava na gvožđu, sablji i vernosti.
Janićije je, pak, poneo drugi krst: izbeglištvo. Zemun. Straža. Razdvajanje od Karađorđa. Rusija, Hotin, Kišinjev. Pisma, ordeni, sumnje, politika. Povratak. Saveti, sudovi, kuće koje gradi i prodaje. Arhiva koja gori. Zvonik u Voljavči — tamo gde će jednom i sam počivati. Kao i Tanasko, čija će glava biti uzidana uz crkvu.
„Sve sam pisao… i zapisao sam mnogo“, reče Janićije. „Ali tebe nisam mogao da sačuvam. Nesmotrom mojih potomaka izgoreše mnoge moje hartije.“
Tanasko podiže čašu:
„Zato će potomci pričati.“
Nazdraviše.
„Za očeve i majke.“
„Za braću i sestre.“
„Za decu , za potomke.“
„I za naše Stragare, našu Šumadiju“
Vatra se polako gasila, a pod Rudnikom je noć čuvala priču o dvojici drugova — jednom barjaktaru i drugom pisaru, koji su, svako na svoj način, upisali svoje ime u istoriju Stragara.
Autor: Jelena Lj.Rajić
