„Znaš, Marko, mislim da te tvoja žena ne ceni dovoljno.“ Jelena je to izgovorila tiho, dok smo sedeli u kuhinjici firme, a ja sam zurio u šolju hladne kafe. Pogledao sam je zbunjeno, pokušavajući da procenim da li se šali ili me samo zadirkuje. Ali njen pogled je bio ozbiljan, čak pomalo tužan.
„Zašto to misliš?“ pitao sam, pokušavajući da sakrijem nelagodnost. Nisam navikao na ovakve razgovore na poslu. Uvek sam bio onaj tihi tip, koji dođe, odradi svoje i nestane pre nego što počne tračarenje.
Jelena je slegla ramenima. „Samo… vidim kako pričaš o njoj. I kako si uvek poslednji koji odlazi kući. Kao da te ništa ne čeka tamo.“
U tom trenutku, kao da mi je neko prosuo kofu hladne vode po leđima. Istina je, poslednjih meseci sam sve češće ostajao duže na poslu, izmišljao dodatne zadatke, samo da bih izbegao povratak u stan u kome me čeka tišina i supruga koja me jedva pogleda preko ekrana telefona.
„Hoćeš da prošetamo posle posla?“ pitala je iznenada. „Možda će ti prijati razgovor.“
Zatečen, klimnuo sam glavom. Nisam znao šta da očekujem, ali nešto u njenom glasu me nateralo da pristanem.
Te večeri smo šetali Kalemegdanom. Jelena je pričala o svom razvodu, o tome kako je godinama pokušavala da spasi nešto što je odavno umrlo. „Najteže je priznati sebi da si sam, čak i kad si s nekim u istoj sobi,“ rekla je.
Nisam mogao da ne povučem paralelu sa svojim životom. Milica i ja smo nekada bili nerazdvojni. Sada, kao da živimo paralelne živote – ona sa svojim serijama i društvenim mrežama, ja sa Excel tabelama i vestima.
„Da li si ikada pokušao da joj kažeš kako se osećaš?“ pitala me Jelena.
„Jesam… Nekoliko puta. Uvek bi završilo svađom ili njenim ćutanjem. Onda sam prestao.“
Jelena me je pogledala saosećajno. „Zaslužuješ više od toga, Marko. Svi zaslužujemo.“
Te reči su mi odzvanjale u glavi dok sam kasnije te večeri ulazio u stan. Milica je sedela na kauču, zurila u telefon. „Kasniš,“ promrmljala je bez da me pogleda.
„Bio sam sa koleginicom na piću,“ odgovorio sam iskreno.
Podigla je pogled, prvi put posle dugo vremena. „Aha. Dobro.“
Nisam znao šta sam očekivao – ljubomoru? Bes? Ali dobio sam samo ravnodušnost.
Sledećih dana sam sve više razmišljao o Jeleni. Počeli smo češće da ručamo zajedno, šaljemo poruke van radnog vremena. Osećao sam se življe nego godinama unazad. Ali svaki put kad bih došao kući i video Milicu kako ćuti ili se nervira zbog sitnica, osećao bih krivicu.
Jedne večeri, dok smo Jelena i ja sedeli na klupi ispod Brankovog mosta, pitala me: „Šta želiš od života, Marko? Da li si srećan?“
Nisam znao šta da odgovorim. „Ne znam više ni šta znači biti srećan,“ priznao sam.
Jelena mi je nežno stavila ruku na rame. „Možda trebaš da prestaneš da živiš po inerciji. Da se boriš za sebe.“
Te noći nisam mogao da spavam. Prevrtao sam se po krevetu dok je Milica mirno disala pored mene. Setio sam se dana kada smo se venčali – kako mi se smejala dok smo jeli tortu rukama jer su nam nestale viljuške; kako smo sanjali o deci, putovanjima, zajedničkom životu punom radosti.
Gde su nestali ti snovi?
Sutradan sam pokušao da razgovaram sa Milicom.
„Milice, možemo li da popričamo?“
Pogledala me je bezvoljno. „O čemu?“
„O nama… O tome kako više ne pričamo kao pre. Kako se udaljavamo.“
Slegla je ramenima. „Možda ti treba neko drugi ako ti nisam dovoljna.“
Te reči su me pogodile kao šamar. „Nije stvar u tome… Samo želim da pokušamo opet. Da budemo bliski kao pre.“
Milica je ćutala dugo, a onda ustala i otišla u drugu sobu.
Tog trenutka sam shvatio – možda ni ona više ne želi ovo što imamo.
Sledećih nedelja Jelena i ja smo postali još bliži. Počeli smo da izlazimo vikendom, šetamo po Adi, pričamo o svemu što nas boli i raduje. Prvi put posle dugo vremena osećao sam se viđenim i važnim.
Ali svaki put kad bih pogledao burmu na ruci, srce bi mi preskočilo od stida i tuge.
Jednog dana Milica me je dočekala sa koferom pored vrata.
„Idem kod mame na neko vreme,“ rekla je tiho.
„Zašto?“
„Zato što više ne mogu ovako. Znam da imaš nekog drugog. I možda je tako bolje za oboje.“
Nisam imao snage da joj protivurečim. Ostao sam sam u stanu koji više nije mirisao na dom. Jelena mi je nudila utehu, ali deo mene nije mogao da zaboravi Milicu i sve što smo prošli zajedno.
Danas sedim za kompjuterom i pitam se: Da li sam izdao sebe ili sam konačno skupio hrabrost da tražim sreću? Da li čovek ima pravo na novi početak ako ga stari život guši? Šta vi mislite – gde prestaje dužnost prema porodici, a počinje dužnost prema sebi?
