Noću mu komšinica obolela od šizofrenija upadala u stan, a on zatekao čoveka u ormaru: 15 najjezivijih priča koje su doživeli ljudi

Tolika smo navikli na rutinu svakodnevnog života da, kada se dogodi nešto zaista neobično i uznemirujuće, to ostaje urezano u sećanju zauvek. Istinite jezive priče često su strašnije od izmišljenih, jer u nama bude osećaj da se nešto nepoznato i zlokobno može pojaviti u bilo kom trenutku i poremetiti naš mir. Neke od najstrašnijih stvari koje su ljudi ikada videli uključuju mesta koja kao da nikada nisu postojala, automobile pune nepomičnih ljudi i komšije koje imaju zastrašujući nivo pristupa tuđim stanovima.

Ja sam novinar i ovu priču mi je ispričala žena koju sam intervjuisala za jedan tekst o istinitim zločinima.

Kada je bila mala devojčica, imala je oko osam godina, počela je noću da silazi niz stepenice i budi oca, govoreći mu da u njenom ormaru stoji neki čovek. Otac bi je svaki put umirio, govoreći da mašta i da ništa od toga što priča ne postoji, i vraćao je u krevet. To se ponavljalo nekoliko dana, gotovo svake noći.

Na kraju, otac je izgubio strpljenje. Jedne večeri odveo ju je nazad u sobu i rekao: „Sad ću ti pokazati da u tvom plakaru nema ničega.“

Prišao je vratima i počeo da ih otvara. Vrata su se otvorila tek nekoliko centimetara – i tada je osetio kako ih je neko iznutra silovito zalupio.

Ispostavilo se da je u plakaru zaista bio čovek. Nepoznati muškarac je svake noći ulazio u kuću i satima stajao u ormaru, posmatrajući devojčicu dok spava. Otac ga je brutalno savladao, a napadač je završio u zatvoru na mnogo godina.

Dvadeset godina kasnije, istraživala sam ovu priču. Čovek je tada ponovo bio na slobodi, ali niko nije znao gde se nalazi.

2. Priznanje krivice

Moji roditelji su 1972. godine kupili svoju prvu kuću. Bila je u lošem stanju, ali su odlučili da se odmah usele i da je sređuju postepeno, kako vreme i novac dozvole.

Nekoliko dana nakon useljenja, komšije su došle da se upoznaju s njima. Usput su im ispričale da su se prethodni vlasnici odselili nakon veoma ružnog razvoda. Izgubili su drugo dete zbog sindroma iznenadne smrti odojčadi (SIDS), a njihov brak se nakon toga potpuno raspao.

Moji roditelji su bili pogođeni tom pričom, naročito zato što je moja majka tada bila trudna i nisu mogli ni da zamisle takav gubitak.

Vremenom su zaboravili na sve to i nastavili da uživaju u novom domu i novom životu.

Kada su počeli da pripremaju sobu za bebu, odlučili su da zalepe tapete. Moj otac je rekao da nema potrebe da se tapetira unutrašnjost plakara, ali je majka insistirala. Dok je klečala i strugala staru boju unutar ormara, pogled joj je pao na nešto zbog čega joj se krv sledila u žilama.

Kreonom, dečjim rukopisom, otprilike u visini očiju jednog mališana, na zidu je pisalo:
„JA SAM UBIO BEBU.“

3. Držite na oku svoje komšije

Pre nekoliko godina iznajmljivao sam stan od prijatelja koji ga je nedavno kupio i potpuno renovirao. Planirao je da ga proda, ali kako nije mogao da nađe kupca, ponudio mi je da ga u međuvremenu iznajmim.

Ubrzo nakon useljenja shvatio sam da nešto ozbiljno nije u redu sa komšinicom iz stana pored. Imala je oko 45 godina, ali je izgledala mnogo starije. Noćima je sedela budna, slušala hrišćanske radio-emisije i glasno razgovarala sa nekim koga nije bilo. Nisam mogao da spavam, pa sam jedne noći otišao kod nje da je zamolim da utiša radio.

Kada je otvorila vrata, na trenutak sam zavirio unutra. Zidovi su bili prekriveni krstovima obojenim u razne boje, a reči poput „Isus“ i „anđeli“ bile su ispisane svuda. Prozori su bili obojeni crnom bojom, bez ikakvog svetla. Stari tepisi, fleke, vlaga, izmet od psa i bubašvabe svuda – a psa nigde.

Zamolio sam je da se stiša. Samo me je pogledala i zatvorila vrata, a zatim još pojačala radio.

Sledeće noći kod mene je prespavala devojka. Usred noći sam se probudio i ugledao siluetu osobe kako stoji pored kreveta i posmatra nas. Pomislio sam da umišljam. Ali onda je senka progovorila. Bila je to komšinica, držala je nešto u ruci. Provalila je u stan i ko zna koliko dugo je stajala tu.

„Treba da zaključavaš vrata noću“, rekla je i izašla.

Ujutru sam čuo čudne zvuke ispod prozora. Ona je stajala napolju, govorila nerazumljivim jezikom i držala plastičnu kesu sa raspadajućim telom svog psa. Smrad je bio nepodnošljiv.

Pozvao sam policiju. Rekli su mi da je nasilna šizofreničarka koji ne uzima terapiju, ali da ne mogu ništa dok ne izađe iz stana. Kada je konačno izašla da kupi cigarete, policija je stigla za manje od dva minuta i odvela je. Nikada je više nisam video. I dalje sanjam njen pogled dok stojim bespomoćan u snu.

4. Uvek zaključavajte automobil

Petnaestak minuta pre kraja noćne smene čuo sam snažan udarac u prozor kancelarije. Neko je bacio veliki kamen i razbio staklo. Bio sam sam u industrijskoj zoni, usred noći. Pozvao sam obezbeđenje i krenuo kući.

Tek pred kućom shvatio sam da uopšte nisam otključavao automobil – bio je otključan sve vreme. Proverio sam zadnje sedište, ali nije bilo nikoga.

Pola sata kasnije, odlučio sam da se na biciklu pridružim prijatelju u gradu. Vozio sam polako, uživajući u noći, kada sam čuo nekoga iza sebe. Prošao je pored mene i uputio mi jeziv osmeh. Tada sam shvatio – vozio je bicikl moje majke.

Pojurio sam kući. Njena bicikla nije bilo, a jedna vrata na automobilu su bila otvorena. Zadnja. Ona koja mi uopšte nije trebala.

Stajao sam nekoliko sekundi ukočen, zureći u otvorena zadnja vrata automobila. Srce mi je tuklo toliko glasno da sam imao utisak da me neko može čuti s druge strane ulice. Približio sam se polako i zavirio unutra. Na sedištu je ležala prljava rukavica, očigledno muška, i nešto što u prvi mah nisam prepoznao.

Bio je to ključ. Ne moj. Ne od auta.

U tom trenutku zazvonio mi je telefon — majka. Pitala je zašto joj je bicikl nestao iz dvorišta. Rekao sam joj da se zaključa i da ne izlazi, nisam objašnjavao. Nisam hteo.

Pozvao sam policiju. Dok sam čekao, primetio sam još nešto: naslon zadnjeg sedišta bio je blago pomeren, kao da je neko ležao zgrčen, skrivajući se. Kao da me posmatrao dok sam vozio kući, potpuno nesvestan da nisam sam.

Policija je kasnije rekla da su te noći prijavljene slične stvari u okolini — razbijeni prozori, ukradeni bicikli, otključani automobili bez tragova provale. Nikada nisu našli osumnjičenog.

Ali ja sam znao jednu stvar.

Kamen koji je razbio prozor kancelarije nije bio nasumičan.
Bio je to signal.

Neko je hteo da izađem. Neko je hteo moj automobil. I neko je već bio unutra — čekajući da krene sa mnom.

5. Ruka ispred šatora

Grupa prijatelja odlučila je da provede nekoliko dana u zabačenoj planinskoj kolibi koja je pripadala rođaku jednog od njih. Do te kolibe nije vodio nijedan put – automobili su se ostavljali kilometrima dalje, a zatim je sledila naporna pešačka tura koja je trajala gotovo ceo dan. Prava divljina, bez signala, bez ljudi, bez ikakvog osećaja civilizacije.

Zbog poslovnih obaveza nisam mogao da krenem zajedno sa ostalima. Plan je bio da im se pridružim istog dana, ali kasnije, što je značilo da ću jednu noć morati da prespavam sam u šumi. Poslednji deo staze bio je previše opasan za noćno kretanje, naročito za nekoga ko je ne poznaje dobro, pa sam odlučio da se ulogorim usput. Iskreno, nisam bio preterano zabrinut – naprotiv, ideja da prvi put kampujem potpuno sam čak mi je delovala uzbudljivo.

Sunce je već zalazilo kada sam stigao do male čistine u šumi, jedva četrdesetak metara široke. Podigao sam mali šator za jednu osobu, zapalio vatru i ponašao se kao pravi kamper: pekao viršle na štapu, pravio s’mores i uživao u tišini. Ostao sam budan dva do tri sata nakon što je pao mrak – bio je srednji jesenji period, dani su već bili kratki, a noći duge i hladne.

Sve vreme mi se činilo da čujem neko kretanje po ivici čistine. U početku tome nisam pridavao značaj – šuma je puna životinja, a šuštanje granja i lišća je normalna stvar. Međutim, kako je vreme prolazilo, postalo mi je jasno da se to nešto kreće u krug, kao da neprestano obilazi oko mog logora. Kada sam se usredsredio i počeo da pratim zvuke, shvatio sam da je to već napravilo četiri ili pet krugova oko mene.

Ustao sam da proverim šta se dešava – i u tom trenutku je buka naglo prestala. Činilo mi se da sam čuo kako se nešto udaljava kroz šumu. Ubeđivao sam sebe da je u pitanju lisica ili neka druga radoznala životinja koju sam uplašio naglim pokretom.

Ugasio sam vatru, uvukao se u šator i pokušao da zaspim. Dugo sam bio u onom stanju između sna i jave, kada mozak često proizvodi čudne zvuke i glasove, pa sam u početku ignorisao ono što mi je ličilo na tiho govorenje.

Međutim, u jednom trenutku sam se potpuno razbudio – glas je bio stvaran i dolazio je pravo spolja, tik uz moj šator. Bio je tih, gotovo šapat, i nisam mogao da razaznam da li je na nekom stranom jeziku ili je engleski izgovoren na način koji nisam mogao da razumem.

Ležao sam nepomično, ne znam koliko dugo, slušajući i čekajući da se nešto desi. Mesečina je jedva osvetljavala zidove šatora, tek toliko da vidim kako se iznenada, pri dnu šatora, blizu mojih stopala, ocrtava šaka koja pritiska platno.

U tom trenutku me je obuzeo čist, sirov strah. Naglo sam seo – i osoba napolju je istog trena pobegla, trčeći punim sprintom kroz šumu.

Izašao sam iz šatora, obasjao okolinu baterijskom lampom, ali nisam video ništa. Očekivao sam da na platnu ostane trag, čak i krvav otisak ruke – ali nije bilo ničega. Te noći nisam više ni pokušavao da zaspim. Čim je svanulo, spakovao sam opremu i koliko su me noge nosile krenuo ka kolibi.

6. Kvaka koja se pomerala

Odrastala sam usred šume. Najbliže komšije bile su udaljene skoro kilometar sa svake strane, a iza naše kuće prostiralo se šezdeset hektara šume, a zatim močvara. Ukratko – živela sam bukvalno usred ničega.

Jednog leta, imala sam oko 14 godina. Bila sam sama kod kuće jer su roditelji bili van grada, a ja sam se igrala sa svojim psom Maksom duboko u šumi. U jednom trenutku sam primetila da mi nešto stalno udara lakat dok bacam lopticu psu, zbog čega bi lopta odletela pravo uvis. Pomislila sam da se kačim o granje ili nešto slično i ignorisala to.

Međutim, posle četvrtog ili petog puta, odlučila sam da se vratim kući – osećaj nelagode je bio sve jači.

Sat vremena kasnije, Maks i ja smo sedeli na kauču kada se garažna vrata iznenada otvore. Maks počne histerično da laje. Pomerim se da otvorim vrata, misleći da su se roditelji ranije vratili, ali kroz špijunku vidim da je garaža prazna. Vrata su bila zaključana.

Dvadesetak minuta kasnije, ista stvar se ponavlja. Zatim čujem korake uz stepenice. Potrčim ka vratima, kvaka se pomera – ali sa druge strane nema nikoga.

Kasnije, dok sam sa Maksom ušla u njegov boks, odlučila sam da se „narugam“ tom nečemu. Izgovorila sam: „Ako si duh, zatvori ova teška vrata.“ Ništa se nije desilo. Onda sam se opustila – sve dok nisam čula „klik“. Masivna vrata su se sama zatvorila i zaključala. Kada sam zatražila da se ponovo otvore – čula sam „klik, klak“. Vrata su se širom otvorila.

Te noći smo zaključali sve u kući. Kasnije sam saznala da je moj otac, mesecima kasnije, doživeo isto – nešto mu je nevidljivo udaralo lakat dok je nišanio divljač.

7. Čovek sa druge strane vrata

Imala sam oko osam godina kada se ovo dogodilo. Jedne večeri, oko devet sati, izašla sam da pustim pse iz dvorišta. Bila je potpuna tama. Brzo sam otvorila vrata, psi su utrčali unutra, i ja sam ih odmah zaključala.

U tom trenutku, neko sa spoljne strane povuče kvaku pokušavajući da uđe. Imali smo staklena vrata i, iako je bilo mračno, jasno sam videla obris muškarca kako stoji ispred.

Vrisnula sam i pozvala oca. On je istrčao napolje i video čoveka kako beži niz ulicu. Od tog dana vrata zatvaram i zaključavam brzinom svetlosti.

8. Senoviti čovek u dnevnoj sobi

Kada sam imala sedam godina, probudila sam se usred noći zbog jakog bola u uhu. Izašla sam iz sobe da probudim mamu i očuha. U dnevnoj sobi, svega nekoliko metara od mog vrata, neko je sedeo na stolici.

Lice mu je bilo čudno, izobličeno, ali bilo je mračno. Tiho sam pitala: „Mama?“ Odmahnuo je glavom. „Majk?“ Ponovo je odmahnuo.

Uplašena, vratila sam se u krevet. Na trenutak sam zatvorila oči – a kada sam ih otvorila, ta figura je stajala na vratima moje sobe, smeškajući se i manično klimajući glavom.

Vrisnula sam. Očuh je utrčao sa bejzbol palicom. Nikoga nije bilo – samo razbacana odeća koju je mama prethodno složila na stolicu.

Godinama sam se tešila da je to bila mačka. Ali duboko u sebi nikada nisam bila sigurna.

9. Hitna pomoć ima najluđe priče

Pozvani smo u kuću zbog muškarca koji se žalio na jak bol u nozi. Stariji Afroamerikanac sedeo je u fotelji sa gipsom na nozi. Pričao je kako je imao saobraćajnu nesreću na motoru i kako se plaši da je ponovo povredio nogu.

Tokom vožnje do bolnice pričali smo opušteno, šalili se. A onda je, iznenada, prestao da govori, pružio ruku i rekao mi, gledajući me pravo u oči:
„Hvala ti za sve što ćeš učiniti za mene.“

U sledećem trenutku oči su mu se izbuljile, počeo je da peni i vrišti nezamislive uvrede i besmislice. Posle skoro minuta tog jezivog napada, povratio je i srušio se u nesvest.

Kasnije sam saznao da se isto dogodilo i ranije u bolnici – a da niko nikada nije uspeo da objasni šta mu se zapravo desilo.

10. Uvek dozvolite nekome da vas fotografiše

Jedno putovanje u Itaku trebalo je da bude sasvim obično romantično bekstvo. Autorka priče i njen tadašnji dečko tek što su stigli u grad – bukvalno deset minuta ranije – i odlučili da se zaustave kod visećeg mosta u blizini kampusa Kornel univerziteta. Mesto je poznato po neverovatnom pogledu na klisuru, ali i po tome što kod mnogih izaziva nelagodu zbog visine.

Ona je imala ozbiljan strah od visine, pa ju je dečko strpljivo, korak po korak, ohrabrivao da pređe most. Kada su stigli do sredine, zaustavili su se da se odmore i uživaju u pogledu, a potom da naprave fotografiju za uspomenu. Sa strane odakle su došli nalazio se parking i stepenice koje vode ka dnu klisure, dok je sa druge strane mosta put vodio ka pešačkim stazama – bez ikakve zaštitne ograde.

U tom trenutku pored njih je prošla žena. Delovala je sasvim obično. Ljubazno im se osmehnula i ponudila da ih fotografiše. Oni su je, iz nekog razloga, odbili. Žena se samo blago nasmejala, nastavila da hoda prema drugoj strani mosta i – bez trunke oklevanja – zakoračila pravo u prazninu. Nije zastala. Nije pogledala dole. Nije se dvoumila. Jednostavno je nastavila da ide, kao da staza postoji i dalje, kao da je očekivala da će tlo biti tu. Sledećeg trenutka, nestala je u klisuri.

11. Fantomska ruka u kupatilu

Na trećem spratu kuće nalazi se hodnik u obliku slova T. Levo je radna soba, desno spavaća, a pravo – kupatilo sa tušem. Do tog sprata vodi samo jedno staro stepenište koje glasno škripi pri svakom koraku.

Jedne večeri, oko deset sati, autor priče se tuširao pre spavanja. Staklo na tuš-kabini bilo je od reljefnog, mutnog tipa – siluete se vide, ali nejasno. Dok je stajao pod mlazom vode, pogled mu je pao na vrata kupatila. Tada je ugledao nešto nalik ruci.

Bilo je potpuno mračno, a ruka je izgledala kao da prodire kroz vrata. Nije učinila ništa osim što je isključila svetlo. Autor je ostao sam u mraku, uz jedini zvuk vode koja udara o pod. Strah koji je osetio opisuje kao najprimitivniji oblik panike. Posle nekoliko trenutaka, uspeo je da izađe iz tuša i upali svetlo. Nikada nije našao objašnjenje, a ništa slično se više nije ponovilo.

12. Automobil pun jezivih likova

Kasno noću, blizu dva sata ujutru, autor priče vozio je ka udaljenoj vikendici, pokušavajući da pokupi prijatelja sa zabave. Put je vodio kroz zabačene, slabo osvetljene seoske drumove.

Na jednom delu puta ugledao je crvenu limuzinu sa četvoro vrata. Sva vrata bila su širom otvorena. U svakom sedištu sedela je po jedna osoba – nepomična, pognute glave, kao lutke bez života. Sam prizor bio je dovoljno uznemirujući da mu se stomak stegne. Kasnije, oko tri sata ujutru, vozilo se vratilo – samo suvozačeva vrata su bila otvorena, a svi putnici su podigli glave i zurili pravo u njega.

13. Tuš koji se sam uključio

Jedne noći, oko jedan sat posle ponoći, autor priče se probudio jer je čuo da neko pušta vodu u kupatilu. Pomislio je da se njegov brat, koji radi noćne smene, vratio kući i otišao pod tuš. Zvuk vode trajao je skoro pola sata. Kada je otišao da proveri, niko nije bio unutra, brat nije bio kod kuće, a on je ostao sam u kući. Ni danas ne zna kako se tuš uključio i kaže da i dalje oseća jezu kada se seti.

14. Zid od kukuruza

Vraćajući se kući oko dva sata ujutru, autor je vozio kroz ruralni kraj – polja kukuruza s obe strane puta. Odjednom je zakočio – put je bio potpuno blokiran uspravnim stabljikama kukuruza, postavljenim poprečno, od jednog polja do drugog, kao zid. Kukuruz je stajao gusto, baš kao u poljima oko puta. Stajao je i gledao, zbunjen, a onda odlučio da nastavi i udario gas. Stabljike su padale pod točkovima, a on je prošao kroz „zid“. Sledećeg jutra, zid nije postojao – ostalo je samo nekoliko polomljenih stabljika.

15. Kada si ti najjezivija stvar koju je neko video

Jedne letnje noći, oko pola pet ujutru, autor priče je sedeo visoko na drvetu u svom dvorištu, čekajući poruku prijateljice. Primetio je da komšijska kapija stoji otvorena, što je bilo neuobičajeno. Vozilo se polako približilo, zaustavilo ispred kapije, a dvojica mladića iznutra su pažljivo posmatrala dvorište. Kada su ga ugledali, udarili su jedan drugog laktom, izgledali prestravljeno, i odjurili automobilom čim su ga ugledali. Autor voli da veruje da je upravo on bio najstrašnija stvar koju su ikada videli.