"Hranim te godinama, na tebi je samo da čistiš i da se ne žališ": Tamara nije verovala šta joj muž govori, a onda je sve izašlo na videlo

"Zašto si kupila ovu glupost? Jesmo li mi puni keša?“ Vladimir je ljutito protresao porcelansku figuricu koju je upravo izvukao iz torbe svoje žene.

Tamara je stavila figuricu na policu i okrenula se mužu:

„Oh, vredno radiš? A šta misliš da ja radim ceo dan? Samo sedim i lakiram nokte? Imam tridesetoro dece u grupi, i svi zahtevaju moju pažnju! A onda moram da popunjavam papire do ponoći!“

„Kakvu dokumentaciju uopšte imate u vrtiću? Samo nacrtaju neke beleške olovkama i svi su zadovoljni“, odbacio je Vladimir. „Ali ja imam pravi posao. Odgovornost za višemilionske poslove, stalni stres...“

„Znaš šta“, Tamara se mučila da suzdrži suze, „nemaš poštovanja prema mojoj profesiji. Ni prema meni. Kao da sam neka vrsta sluškinje, a ne tvoja žena!“

Ušla je u kuhinju, glasno zalupivši vratima. Ove svađe su postajale sve češće. Tokom deset godina braka, Vladimir se od pažljivog, brižnog čoveka transformisao u večno nezadovoljnog mrzovoljca. Njegova karijera u velikoj građevinskoj kompaniji bila je u usponu, a sa svakim novim položajem postajao je sve arogantan. Tamara je, u međuvremenu, ostala vaspitačica u vrtiću – posao koji je volela svim srcem, uprkos oskudnoj plati i ogromnoj odgovornosti.

Tamara je uključila kuvalo i duboko udahnula. U poslednje vreme se često pitala šta se desilo sa onim pažljivim mladićem koji je jednom došao na njen posao sa buketom divljeg cveća i željno se raspitivao o svakom detetu u njenom razredu. Taj Vladimir je bio ponosan na njenu profesiju, govoreći da odlično odgaja novu generaciju. A sada? Sada su mu bili važni samo novac i status.

Telefon je zazvonio u sobi. Tamara je čula kako se njen muž javio, ali nije slušala. Nekoliko minuta kasnije, pojavio se u kuhinji — više ne sa uobičajenom iritacijom na licu, bled i zbunjen.

"Šta se desilo?" upita Tamara, primetivši promenu.

„Direktor je zvao“, rekao je Valerij, srušivši se u stolicu kao da ga noge ne mogu držati. „Kompanija je preuzeta. Novi menadžment se... racionalizuje.“

- I šta to znači?

„To znači da sam otpušten“, rekao je, gledajući ženu sa takvom bespomoćnošću da je sav njen bes trenutno nestao. „Zajedno sa pola odeljenja. Rekao mi je da mogu doći sutra po svoju radnu knjižicu i platu.“

Tamara je ćutke stavila šolju čaja ispred njega i sela preko puta njega:

- Pa... nije kraj sveta. Dobar si stručnjak, naći ćeš novi posao.

„Ne razumeš“, odmahnuo je glavom Valerij. „Naša industrija je u krizi. Svuda su otpuštanja. A ja nemam formalno obrazovanje, samo iskustvo. Mladi ljudi sa svežim diplomama spremni su da rade za mnogo manje.“

„Smislićemo nešto“, rekla je Tamara, pokrivajući mu ruku svojom. „Imamo malo ušteđevine. Izdržaćemo par meseci dok ti tražiš posao.“

Vladimir je izgledao depresivno, ali je klimnuo glavom. Te večeri se više nisu svađali, čak su zajedno gledali staru komediju na televiziji. Tamara se potajno nadala da će ova promena čak biti korisna za njihovu vezu, navodeći njenog muža da preispita svoje stavove.

Ali već sledećeg dana, sve se promenilo. Vrativši se s posla, zatekla je Vladimira u dnevnoj sobi kako gleda televiziju, okružen praznim kesama od čipsa i flašama piva.

„Jesi li ceo dan sedeo ovako?“ oprezno je upitala Tamara.

„Šta drugo treba da radim?“, odbrusio je. „Imam pravo na odmor. Deset godina sam vredno radio bez odmora, sada mogu da se opustim.“

„Naravno da možeš“, složila se, skupljajući smeće. „Ali možda bi sutra trebalo da počneš da šalješ biografije? Ili da pozoveš bivše kolege koji imaju veze?“

Vladimir je nezadovoljno frknuo:

„Videćemo sutra. Bolje mi reci šta ima za večeru? Nisam ništa jeo ceo dan.“

„Tek sam stigla, još ništa nisam skuvala“, uzdahnula je Tamara. „Možda možemo zajedno nešto da smislimo?“

„Ma hajde!“, odmahnuo je rukom dosadno. „Sam ću napraviti sendviče.“

Ali deset minuta kasnije Tamara je čula njegove vike iz kuhinje:

— Gde da nabavimo normalnu hranu?! Ništa osim povrća i sira! Ja sam muškarac, treba mi meso!

„Ima piletine u frižideru, možemo je brzo ispržiti“, odgovorila je Tamara, preturajući po svojoj torbi sa radnim papirima.

„Sama ga isprži!“ Vladimir se pojavio na vratima, prekrstivši ruke na grudima. „Uzgred, ja sam tebe izdržavao deset gdoina. Sada je na tebi red da se brineš o meni.“

Tamara je začuđeno gledala muža:

— Šta misliš pod „brinem o tebi“? Već radim puno radno vreme i uglavnom obavljam sve kućne poslove. Šta još želiš?

Vladimir ju je pogledao sa prezirom:

„Hrani me tri puta dnevno, čisti i ne žali se! To je sada tvoj posao dok sam ja bez posla.“

Tamara je osetila kako joj je dah zastao od negodovanja:

— Dužnost? Da li me mešaš sa domaćicom? Ja sam ti žena! Mi smo porodica i trebalo bi da se podržavamo u teškim vremenima!

„Kakva podrška?“ frknu Vladimir. „Ja sam hranilac porodice, a ti... Šta tvoja plata radi? Nije dovoljna ni za komunalije! Zato, molim te, obezbedi mi pristojne uslove života dok tražim posao.“

„Znaš šta“, Tamara je ustala, ruke su joj se tresle od besa, „nađi sebi kuvara. Nisam se udala za tebe da bih te služila. A uvek sam doprinosila porodičnom budžetu svojom platom, iako ti to nisi cenio.“

Otišla je u spavaću sobu, ostavljajući muža samog. Te noći, Vladimir je spavao na kauču, a ujutru nisu ni razgovarali. Tamara se ćutke spremila za posao i otišla ne spremivši doručak - ni sebi ni mužu.

Celog dana je bila kao u bunilu, mehanički obavljajući svoje uobičajene poslove u vrtiću. Njena koleginica Nina je primetila njeno stanje tokom pauze za ručak:

- Šta se desilo, Tamara? Izgledaš užasno.

„Vladimir je otpušten“, tiho je odgovorila. „A on... se promenio. Zahteva da mu služim, kao da ne radim od jutra do mraka.“

„Oh, muškarci tako teško podnose gubitak posla“, odmahnula je Nina glavom. „To je udarac za njihov ponos. Moj Petar, kada su bila otpuštanja u fabrici, takođe me je ljutito gledao. Ali onda je to prošlo.“

„Pa šta da radim?“ upita Tamara. „Da trpim njegove ludorije? Da se ​​ponašam prema njemu kao prema gospodaru?“

„Zavisi da li ti je stalo do njega“, ozbiljno je odgovorila Nina. „Ako jeste, moraćeš biti strpljiva. Ali takođe moraš da postaviš granice. U suprotnom, on će biti samo teret.“

Tamara je ostatak dana provela razmišljajući o rečima svoje koleginice. Da li joj je stalo do Vladimira? Uprkos svim problemima poslednjih godina, i dalje ga je volela. Sećala se brižnog čoveka u koga se nekada zaljubila. Ali nije htela da toleriše njegovu grubost ili da se prepušta njegovoj lenjosti.

Vrativši se kući, Tamara se iznenadila kada je videla da je stan očišćen i da se u kuhinji nalazi lonac sa vrelim pasuljem.

„Jesi li ti to spremio ručak?“ upitala je nevericom, videvši muža kako pere sudove.

„Da“, rekao je, ne okrećući se ka njoj. „Odlučio sam da ne sedim ispred televizora ceo dan. Prvo sam otišao u supermarket, a onda sam se setio kako je moja mama spremala pasulj.“

Tamara je pažljivo pokušala:

- Nisam znala da znaš da kuvaš.

„Mogu mnogo toga da uradim“, promrmlja Vladimir. „Samo nisam vežbao dugo.“

Večerali su u neugodnoj tišini. Konačno, Tamara je odlučila da započne razgovor:

„Vladimire, moramo da razgovaramo. Ovo ne može dalje. Ono što si rekla juče me je stvarno povredilo.“

Dugo je ćutao, gledajući u svoj tanjir, a zatim tiho rekao:

— Znam. Izvini. Samo sam bio... zbunjena. Čitav moj život je bio izgrađen oko posla. Bila sam poštovana osoba, ljudi su me slušali. A ko sam sada ja?

„Još si ista osoba“, tiho je rekla Tamara. „Sa istim znanjem i veštinama. Gubitak posla te ne čini manje vrednom.“

„Za tebe, možda“, gorko se osmehnuo. „Ali za društvo? Čovek bez posla je ništa. Pogotovo u mojim godinama. Kome sam ja potreban sa četrdeset pet godina, bez diplome?“

„Preteruješ“, uzvratila je. „Imaš bogato iskustvo; to vredi koliko i diploma. I imaš veze u industriji. Ali čak i ako budem morala privremeno da prihvatim posao van svoje specijalnosti, šta je tu toliko loše? Glavno je da posao donosi zadovoljstvo.“

„Kako si?“ Pogledao ju je u oči prvi put te večeri. „Znaš, uvek sam ti malo zavideo. Dolaziš kući s posla umorna, ali srećna. A ja sam iscrpljen i ljut. Odavno nisam uživao u svom poslu; samo sam jurio za novcem i statusom.“

Ovo priznanje je iznenadilo Tamaru. Nije imala pojma da je muž tako pažljivo prati i prati njen pristup poslu.

„Onda je možda ovo šansa da nešto promeniš?“ predložila je. „Pronađi nešto što voliš da radiš, ne samo zbog novca?“

„Lako je reći“, uzdahnu Vladimir. „Ali kako ćemo živeti?“

„Imamo ušteđevinu, moju platu, tvoju otpremninu. Izdržaćemo još malo. A ti bi mogla da pohađaš kurs osveženja znanja ili da naučiš novu profesiju.“

„U mojim godinama, studiranje?“ skeptično se nasmejao.

„Šta nije u redu?“ Tamara je slegnula ramenima. „Komšinica iz susedne zgrade je savladala računar sa šezdeset godina i sada radi kao pomoćnica u jednoj firmi. A ti imaš samo četrdeset pet godina.“

Vladimir je zamišljeno vrteo kašiku u rukama:

„Znaš, oduvek sam sanjao da se bavim stolarijom. Moj deda je imao radionicu u selu i mnogo me je naučio.“

„Vidiš!“, ožive se Tamara. „Zašto ne pokušaš? Samo kao hobi za početak, a onda će možda stvari krenuti unapred.“

— Za to su mi potrebni alati, materijali...

„Hajde da počnemo sa malim. Imamo ostavu na balkonu, mogli bismo tamo da napravimo malu radionicu. Kupićemo neki osnovni alat, pa ćemo videti šta će biti.“

Po prvi put posle dugo vremena, Tamara je videla tračak iskrenog interesovanja u očima svog muža. I to joj je dalo nadu.

U narednim nedeljama, njihov život se promenio. Vladimir je zapravo otvorio radionicu na balkonu i počeo da pravi jednostavne rukotvorine - daske za sečenje, postolja. U međuvremenu, slao je biografije i išao na intervjue, ali bez istog očaja. Dogovorili su se da podele kućne poslove podjednako - Tamara je kuvala, Vladimir je čistio stan i kupovao namirnice.

Jednog dana, vraćajući se sa još jednog neuspešnog intervjua, Vladimir nije izgledao uznemireno:

„Znaš, mislim da sam shvatio u čemu je moj problem sa ovim intervjuima. Idem tamo misleći da mi samo treba novac. Ali njima je potreban neko ko je strastven u vezi sa onim što rade. Baš kao što to ti radiš sa svojom decom u vrtiću.“

„Pa šta si odlučio?“ Tamara je zastala da proveri dečje crteže koji su bili razbacani po dnevnoj sobi.

„Više ne želim da idem u kancelariju“, rekao je čvrsto. „Želim da radim nešto što mi donosi radost. I mislim da sam pronašao način.“

Rekao je da je naišao na oglas majstora koji traži pomoćnika u svojoj stolarskoj radionici. Plata je bila skromna, ali je postojala mogućnost učenja i korišćenja profesionalne opreme.

„To su odlične vesti!“ obradovala se Tamara. „Kada počinješ?“

„Idem na probni dan u ponedeljak“, Vladimir je izgledao uzbuđeno i inspirisano, kao dečak pre prvog dana u školi.

„Ponosna sam na tebe“, iskreno je rekla Tamara. „Ne bi svako imao hrabrosti da sve promeni u tvojim godinama.“

Vladimir joj je prišao i nespretno je zagrlio:

„Oprosti mi za sve. Za one reči... o hranjenju i čišćenju. Nisam bio svoj. I uopšte, za sve ove godine kada nisam cenio ono što sam imao."

„Mi“, ispravila ga je Tamara, uzvraćajući mu grljenje. „Ono što imamo. Mi smo tim, sećaš se?“

„Ekipa“, odjeknuo je. „Znaš, razmišljao sam... Uskoro ideš na odmor, zar ne?“

- Za tri nedelje, da.

„Možda bi trebalo da odemo u selo mojih roditelja? Sada je tamo lepo, jabuke zriju. A dedina radionica je prazna, mogli bismo tamo da radimo i isprobavamo nove ideje.“

„Sa zadovoljstvom“, osmehnula se Tamara, sećajući se koliko je vremena prošlo otkako su poslednji put posetili njegove roditelje. Vladimir se uvek pravdao da je zauzet na poslu, a njoj je bilo nezgodno da ide sama.

Šest meseci kasnije, Vladimir je već radio kao zanatlija sa punim radnim vremenom u istoj radionici za obradu drveta. Njegove kreacije – zamršeno rezbarene kutije i dečije igračke napravljene od ekološkog drveta – bile su tražene. Počeo je da sarađuje sa vrtićem u kojem je Tamara radila, držeći radionice za starije grupe i učeći decu jednostavnim drvoprerađivačkim radovima. Zarađivali su manje novca nego ranije, ali se porodična atmosfera promenila.

Jedne večeri, vraćajući se kući, Tamara je zatekla muža kako sprema večeru.

„Šta to divno miriše?“ upitala je, skidajući kaput.

„Tvoje omiljeno pečenje“, osmehnuo se Valerij. „Pomislio sam da te počastim. Izgledao si umorno kada si danas odlazila.“

„Hvala ti“, rekla je Tamara dirnuto. „Zaista je bio težak dan. Mišini roditelji se razvode, a on je plakao ceo dan. Jedva smo uspeli da ga smirimo.“

„Jadno dete“, iskreno je saosećao Vladimir. „Uzgred, razmišljao sam... Možda je vreme da i mi dobijemo bebu? Stalno smo to odlagali zbog mog posla, ali sada je, mislim, idealno vreme. Šta ti misliš?“

Tamara je zbunjeno trepnula, pokušavajući da shvati njegove reči. Razgovarali su o deci rano u braku, ali Vladiir je uvek nalazio razloge da to odloži - ili je njegova karijera zahtevala njegovu potpunu posvećenost, ili je stan bio premali, ili su finansije bile ograničene.

„Jesi li ozbiljan?“ upitala je sa nevericom.

„Apsolutno“, Vladimir ju je uzeo za ruke. „Znaš, kada sam izgubio posao, mislio sam da je mom životu kraj. Ali sada shvatam da tek počinje. Pravi život, gde ima mesta ne samo za posao, već i za porodicu, hobije i radost. I želim da podelim ovu radost sa tobom... a možda i sa našim detetom.“

Tamara je zagrlila muža, osećajući kako joj suze radosnice naviru na oči. Ko bi pomislio da će otkaz, koji je izgledao kao katastrofa, biti početak novog, boljeg poglavlja u njihovim životima? Ponekad morate izgubiti nešto poznato da biste pronašli nešto zaista važno.