Filip je odabrao obične ljude i dao im moć - u roku od 6 dana oni su se pretvorili u životinje: Ovo je jedini eksperiment koji je uplašio svet

Stanfordski zatvorski eksperiment je jedan od najpoznatijih i najznačajnija praktična studija o uticaju moći na osobu. Sproveo ga je 1971. godine socijalni psiholog Filip Zimbardo na odseku za psihologiju istoimenog univerziteta. Cilj testa bio je da se otkrije uticaj ograničenja slobode na bihejvioralne reakcije pojedinca i da se prouči nametnuta društvena uloga pojedincu. Međutim, rezultati su bili potpuno neočekivani.

Tako se u novinama pojavio oglas u kojem se traže mentalno stabilni i zdravi mladići kojima je ponuđeno da provedu neko vreme u posebno stvorenom zatvoru za 15 dolara dnevno. Upozoreni su na potrebu potpunog uranjanja u atmosferu zatvora, te da će čitavo vreme njihov boravak biti strogo nadgledan. Odazvalo se više od 70 ljudi, nakon čega je počela selekcija.

Filip Zimbardo i njegove kolege su pregledali svakog „kandidata“ i ostavili samo 24 osobe. Većina njih su bili belci, nisu imali problema sa zakonom, bili su studenti ili profesionalci koji pripadaju srednjoj klasi. Svi su bili približno istog nivoa fizičke spremnosti i niko nije pokazivao znake emocionalne nestabilnosti. U grupi su ostali samo apsolutno adekvatni, primerni i mentalno zdravi.

Zatim je grupa od 24 osobe nasumično podeljena u dve podgrupe. Bacanjem novčića, Zimbardo i njegove kolege su nasumično rasporedili neke od ispitanika da budu zatvorenici, a drugi deo da budu čuvari.

"Zatvorenicima" je dodeljena neudobna odeće, gumene japanke, dok su na odeći imali brojeve umesto imena, a oko ruka lance kako ne bi zaboravili koja uloga im je dodeljena.

Oni koji su igrali ulogu stražara dobijali su drvene palice i vojne uniforme, a oči su im bile skrivene iza sunčanih naočara. Morali su da rade strogo u smenama, a slobodnim danima svi su išli kući. Pre početka eksperimenta održan je brifing na kojem je svako nasilje bilo strogo zabranjeno, a jedina navedena dužnost bila je patroliranje zatvorskim prostorom. Raspored i učestalost patrola određivali su sami stražari.

Pošto je Filip Zimbardo bio zadužen za proučavanje efekata ograničavanja slobode na pojedinca, rekao je stražarima o glavnom cilju njihovog rada. Bilo je neophodno stvoriti uslove u kojima bi zatvorenici bili potpuno lišeni moći. Nisu mogli biti ismevani, nisu mogli biti ponižavani u bukvalnom smislu te reči, ali je održavanje hijerarhije bio prioritet. Sva kontrola i, zapravo, sva moć trebalo bi da budu u rukama stražara. Moć je bila u rukama samog Filipa, koji je postao šef zatvora, i njegovog kolege, koji je igrao ulogu nadzornika. Studija je počela!

Sprovođenje eksperimenta

I stražari i zatvorenici su se našli u potpuno novom kontekstu. Jedina razlika je bila u tome što su prvi morali da se pokore, dok su drugi dobili neograničenu moć. Hijerarhija je trajala tačno jedan dan, dok su drugi doživeli nerede. Diskusija o autoritetu i njegovoj zloupotrebi rezultirala je pokušajem puča, ili, drugim rečima, zatvorenici su počeli da brane prava za koja su verovali da im pripadaju.

Takođe je bilo iznenađujuće što sami stražari nisu pronašli bolje rešenje za sukob od fizičkog suzbijanja. Koristili su ne samo palice koje su imali, već i aparate za gašenje požara. Nakon što je ustanak ugušen, stražari su, bez konsultacija sa rukovodstvom, odlučili da budu na prekovremenom radu, odbijali su da idu kući kako bi održali status kvo, odnosno zaštitile svoj položaj.

Da bi se sprečili novi pokušaji zatvorenika da preuzmu i malo vlasti, korišćen je metod psihološkog uticaja. Međutim, ni Filip Zimbardo niti njegov pomoćnik nisu dali takve komande. Stražari su, na sopstvenu inicijativu, naselili zatvor zavorenicima, stvorili ćelije sa „dobrim“ i „lošim“ posetiocima. Pooštrili su kontrolu nad ovim poslednjim i dogovorili se o strogim merama za suzbijanje svakog čina neposlušnosti.

Istovremeno, zatvorenici su obavešteni o navodnim doušnicima. Svi su mislili da je jedan od zatvorenika doušnik, ali se nije znalo ko je tačno. To je povećalo nivo napetosti među zatvorenicima, a nepoverenje je poraslo. Ovaj korak se pokazao izuzetno efikasnim i sprečio je ponavljanje nereda. Stručnjaci tvrde da je slična metoda korišćena u zatvorima u SAD i SSSR-u, a kreirale su je i kontrolisale tajne službe.

Kako je Zimbardo beležio promene u ponašanju zatvorenika, sve više je počeo da misli da je uloga podređenog od malog interesa za psihologiju. Ali ozbiljne promene u ponašanju stražara su ga prvo fascinirale, zatim uznemirile, a na kraju su počele da ga plaše.

Već smo spomenuli sa su zatvorenici imali samo brojeve i stražari su im se obraćali tako što su zanemarili njihova imena i samo govorili brojeve. Takav trik je započet sa ciljem da se zatvorenici užive u svoje uloge, a istovremeno i da se stvori atmosfera. Ali onda se desilo neočekivano. Prozivka se pretvorila u mučenje koje niko nije tražio.

Stražari bi postrojili zatvorenike, terali ih da stoje u neudobnim položajima duže vreme i izvodili fizičke vežbe. Sam proces je namerno produžavan kako bi svaki minut standardne procedure trajao zauvek i izazvao maksimalnu nelagodnost. Jednostavno rečeno, eksperiment je počeo da izmiče kontroli, a stražari su počele iznenada da pokazuju sadizam. Bez naređenja, logike ili motiva. Prema Filipu, to je posledica neograničene moći, koja je postala neograničena nakon potpunog suzbijanja nereda i izgradnje krute hijerarhije korišćenjem psiholoških metoda zastrašivanja.

Čak su i osnovne potrebe postale privilegija. Stražari su zahtevali potpunu poslušnost i lojalnost, inače ne bi dozvolili pranje ili bi ovaj proces učinili veoma teškim. Ubrzo je postalo jasno da je bilo nekoliko epizoda besmislenog zlostavljanja. Tako je jedan od zatvorenika bio primoran da pere toalet golim rukama. U ćelijama u kojima su se nalazili predstavnici „loše“ grupe, oduzimani su dušeci, a obroci su često preskakani kako bi oni koji su odbijali da prihvate neograničenu moć stražara promenili mišljenje.

Već četvrtog dana, sam Zimbardo je „lebdeo“. Dobio je informacije da ispitanici, šokirani uslovima eksperimenta, planiraju bekstvo. Ali umesto da ih razume i razmisli o neopravdanom nasilju nad ljudima koji su samo igrali ulogu zatvorenika, Filip je počeo da razmišlja o tome kako da ojača kontrolu i suzbije pobunjenu gomilu. Čak je zatražio od policije da im obezbedi pravi zatvorski blok, ali je odbijen.

U međuvremenu, iz nekog razloga, stražari su pomislili da niko ne posmatra eksperiment noću i video kamere su bile isključene. Zbog toga je oko trećine stražara počelo da se upušta u sadističke radnje, otvoreno ismevajući svoje podređene. Naknadno, niko nije mogao da objasni svrhu njihovih postupaka.

Praćenje stanja ispitanika

Neograničena moć je izludela ne samo čuvare već i vođe studije. Uslovi za izlazak su bili takvi da je bilo skoro nemoguće da se prekine eksperiment ukoliko bi nekome bilo dosta svega. Već je bilo jasno da se ovo u stvarnosti pretvorilo u horor film. Čuvari su, bez izuzetka, odbili da stanu i izrazili su želju da nastave eksperiment. Ali velika većina zatvorenika je tražila da budu pušteni, pa čak i izrazila spremnost da se odreknu novca koji su dobili.

Ali kada je Filip Zimbardo dobio rezultate ankete, odlučeno je da se eksperiment nastavi. Zatvorenicima je uskraćeno njihovo poslednje pravo, čime je uspostavljena potpuna moć nad njima. Sada je sve bez izuzetka bilo u rukama stražara. Usledile su kazne za činjenicu da je osoba tražila puštanje na slobodu, a sam Zimbardo je tvrdio da je situacija u zatvoru sasvim normalna, ispitanici su jednostavno varali i simulirali bolest.

Odbio je da promeni mišljenje čak i nakon što je jedan od zatvorenika dobio psihosomatski osip na telu. Međutim, dvojica su ipak puštena. Psihološke posledice šoka i stresa koje su doživeli bile su previše očigledne. Pušteni su, a na njihovo mesto su primljena dva nova "zatvorenika".

Kraj nasilja

Novajlija koji je zamenio jednog od ispitanika odmah se našao u kruto konstruisanoj hijerarhiji, gde je sva moć pripadala stražarima bez ograničenja. Prava i slobode zatvorenika su ignorisane, bili su izloženi psihološkom i fizičkom nasilju, unutar kolektiva se formirala agresivna atmosfera zasnovana na nepoverenju. Svako je brinuo samo o sebi.

Novajlija je stupio u štrajk glađu, zbog čega je bio podvrgnut torturi. Smešten je u samicu, koja je u stvari bila tesan ormar. Boravak u takvoj prostoriji bio je nepodnošljiv, ali niko nije žurio da bilo šta promeni. Umesto toga, stražari su pokušavali da nahuškaju zatvorenike jedne protiv drugih i ponudili im izbor. Ili ćemo pustiti novajliju iz ormara, ali ćemo vam oduzeti ćebad da se smrzavate noću. Ili ćemo ostaviti ćebad i nastaviti da mučimo novajliju. Svi su izabrali drugu opciju.

Već šestog dana, ispitanici su počeli da pokazuju izraženo neprijateljstvo prema „pobunjenicima“. Svi koji su odlučili da se bore za svoja prava i slobode doživljavani su kao opasni huligani. Potisnuta većina je verovala da je jedini način za preživljavanje potpuna pokornost i poštovanje svih bezbednosnih zahteva. Iz tog razloga, napustili su novopridošlice.

"Gde si se penjao? Sam si kriv! Da si sedeo ćutke, sve bi bilo u redu. Nema potrebe za talasanjem," govorili su.

Eksperiment je trebalo da traje dve nedelje, ali događaji su se razvijali tako brzo da je već 6. dana verenica Filipa Zimbarda, koja je bila na postdiplomskim studijama na istom odseku, podigla uzbunu. Nije pokazala interesovanje za eksperiment i odlučila je da jednostavno razgovara sa njegovim učesnicima. Kada se pred njom u podrumu Univerziteta Stanford pojavio pravi zatvor sa užasnim uslovima, morala je hitno da zahteva da se studija prekine.

Filip Zimbardo je bio iznenađen i pravdao se rekavši da su tokom prethodnih dana svedoci dolazili da kontrolišu eksperiment, ali niko nije ni pomislio na spasavanje zatvorenika. Tek nakon što je razmotrio sve činjenice, postalo mu je jasno da je napravio jedno od najsenzacionalnijih otkrića u proučavanju uticaja moći na pojedinca. Sve ovo vreme je posmatrao zatvorenike, a upravo su stražari bili ti koje je trebalo posmatrati. Za samo nekoliko dana, većina njih se pretvorila u sadiste, a sam sistem pritvora ličio je na koncentracioni logor Dahau.

Šta nam govori Stanfordski zatvorski eksperiment?

Eksperiment je rano prekinut, ali prikupljeni podaci bili su dovoljni za dugogodišnju diskusiju. Jedan od ključnih zaključaka bio je mišljenje da „kontekst utiče na ličnost, a ne ličnost utiče na kontekst“. Jednostavno rečeno, nije bitno kakva ste osoba, dobra ili loša, ljubazna ili zla, kada se jednom nađete u određenim uslovima, brzo ćete se ponovo izgraditi i početi da ispunjavate svoju društvenu ulogu.

Ovu tvrdnju su kasnije mnogo puta dokazali drugi psiholozi. Kada je kriminal u Njujorku počeo da raste, gradonačelnik je pokušao da reši problem na nekonvencionalan način. Naterao je da se operu ulice, grafiti da se obrišu sa zidova metroa i da se zamene razbijeni prozori na obližnjim kućama. Promena konteksta je rezultirala smanjenjem kriminala.

Ako mislite da fašisti i nacisti mogu biti predstavnici određene zemlje, koje treba mrzeti zbog toga, onda će vam Milgramov eksperiment, koji se poklapa sa zatvorskim eksperimentom u Stanfordu, otvoriti oči za neverovatne činjenice. Izvođači su spremni da počine svakakva zverstva ako se stave u uslove u kojima mogu da se pozivaju na rukovodstvo. "Nisam mučio, naređeno mi je. Ne bih nikoga ubio, ali sam dobio naređenje. Sva pitanja rukovodstvu, ja samo pritiskam dugmad."

Stenli Milgram je sproveo svoj eksperiment u različitim zemljama, među predstavnicima različitih društvenih grupa, i rezultat je uvek bio isti. Jedna osoba je ubila drugu osobu bez ikakvih poteškoća, a zatim se nije osećala krivim.

"Naređeno mi je da pritisnem ovu polugu, ja sam izvršio svoje dužnosti, a ostalo me se ne tiče".

Ova studija se odvijala 1963. godine, a već 1971. godine Filip Zimbardo je izgradio pravi zatvor i dobio desetak sadista jednostavno tako što im je dao neograničenu moć i raspodelio ovlašćenja čuvara.

Mentalno zdravi i mentalno stabilni, zakonu poštovani i obrazovani ljudi su se bukvalno pred našim očima pretvorili u fanatike. To su sasvim obični stanovnici potpuno razvijene zemlje, ali im je trebalo 6 dana da dokažu svoju sposobnost da čine neljudsko nasilje.

Filip Zimbardo je preminuo 14. oktobra 2024. godine u svom stanu. Postigao je ozbiljan uspeh u karijeri, postao profesor psihologije, mnogo je predavao. Do smrti je živeo sa suprugom Kristinom Maslač, koja je zaustavila zatvorski eksperiment na Stanfordu. Filip je pokušao da objasni zašto se dobri ljudi pretvaraju u zlikovce u svojoj knjizi „Luciferov efekat“. Knjiga se i danas dobro prodaje.

Po ovom eksperimentu snimljeni su i filmovi: