Život na Zemlji možda je pokrenut "mikrogromovima" koje su stvorili vodopadi i okeanski talasi prilikom sudaranja, otkrila je nova studija.
Sićušne varnice "mikrogromova" nastaju kada se kapljice vode iz talasa sudare i raspadnu.
Naučnici sa Univerziteta Stenford proizveli su ove mikroskopske električne naboje u laboratoriji i pomešali ih sa gasovima koji su se nalazili u ranoj Zemljinoj atmosferi.
Ova kombinacija formirala je lance organskih atoma (molekula), uključujući i gradivne blokove DNK.
Do sada su naučnici verovali da su nebrojeni udari munja iz ranih oblaka nad Zemljinom površinom proizveli električnu energiju potrebnu za nastanak života pre otprilike 3,5 milijardi godina.
Međutim, hipoteza Milera i Jureja stara nekoliko decenija imala je mnoge nedostatke, uključujući činjenicu da su munje retka pojava, zbog čega je bilo teško poverovati da ih je bilo dovoljno da obezbede životvornu energiju celom okeanu, piše "Dejli mejl".
Nova teorija o "mikrogromovima" otvara mogućnost da su se ove hemijske reakcije događale neprestano, gde god je bilo vode na praistorijskoj Zemlji.
Profesor Ričard Zer sa Stenfordove Škole humanističkih nauka i nauka kaže: "Na ranoj Zemlji postojale su prskalice vode svuda – u pukotinama stena i na stenovitim obalama, i mogle su se akumulirati i izazvati ovu hemijsku reakciju."
Prethodne studije su zaključile da je rana Zemljina atmosfera verovatno sadržala različite hemikalije, uključujući ugljen-dioksid (CO₂), azot (N₂), metan, amonijak i vodonik.
Neka istraživanja sugerišu da je atmosfera uglavnom bila mešavina CO₂ i N₂ sa manje metana i amonijaka.
To uključuje i hipotezu Milera i Jureja iz 1952. godine, koju su formulisali američki hemičari Stenli Miler i Harold Jurej.
Više od 70 godina kasnije, Zerov tim otkrio je da je jedna od organskih supstanci nastalih mikrogromovima uracil – organski molekul sa ugljenik-azotnim vezama.
Zer je naglasio da su ugljenik-azotne veze ključni sastojci jedinjenja koja danas čine žive organizme, uključujući proteine, enzime i hlorofil.
Uracil je jedan od osnovnih elemenata DNK i RNK – genetičkih materijala koji nose nasleđene informacije. Uracil je takođe jedna od četiri nukleotidne baze u RNK, jednolančanom genetičkom materijalu koji služi kao pomoćnik DNK.
S druge strane, DNK je dvostruka spirala genetičkog materijala koja sadrži uputstva za funkcionisanje svih ćelija u organizmu. Otkrivanje gradivnih elemenata života kroz ovaj proces potvrđuje da verovatno nisu munje ili meteor doneli organski materijal na Zemlju pre više od tri milijarde godina – on je bio prisutan u vodi sve vreme.
Dakle, odakle je dolazila električna energija u praistorijskoj vodi? Zer i njegov tim otkrili su da se različiti tipovi električnih naboja stvaraju kada voda prska ili se raspršuje.
Tačnije, veće kapljice vode obično su nosile pozitivan naboj, dok su veoma sitne kapljice bile negativno naelektrisane. Obično svi atomi vode imaju isti broj protona i elektrona. Međutim, različiti električni naboji nastaju kada kapljice vode gube ili dobijaju elektrone prilikom raspršivanja.
Jednostavno rečeno, kada talas udari o obalu ili kapljice vode prsnu iz vodopada, vodeni molekuli gube (postaju pozitivno naelektrisani) ili dobijaju elektrone (postaju negativno naelektrisani) dok se razdvajaju u manje kapljice.
Nova studija, objavljena u časopisu "Science Advances", koristila je kamere velike brzine kako bi otkrila varnice električne energije kada su se dve suprotno naelektrisane kapljice približile – stvarajući mikrogromove.
Zer je dodao da, iako su varnice nevidljive golim okom, one nose značajnu količinu energije.
U eksperimentu, prskanje vode u mešavinu gasova azota, metana, ugljen-dioksida i amonijaka stvorilo je tri organske komponente.
To su vodonik-cijanid, aminokiselina zvana glicin i uracil.
"Obično mislimo da je voda bezopasna, ali kada se razdvaja u sitne kapljice, ona postaje izuzetno reaktivna", rekao je Zer, dodajući da se čini da su udari talasa i vodopadi pravo poreklo života.
NE PROPUSTITE
Mišljenja eksperata o postojanu vanzemaljaca
