Mika Antić je imao samo 54 godine kada je umro. Iza njega je ostalo šestoro dece i velika umetnička dela. Bio je nadaren čovek koji je od reči pravio divne stihove i rime, a od boja prelepe slike.
Proputovao je svet obilazeći sva važna mesta poput hotela u Sankt - Petersburgu u kojem se ubio Jesenjin, do Bagdada, Australije, Skandinavije, Mongolije, Portugala i td.
Ženio se tri puta: prvo je bio oženjen Ljubicom, zatim Svetlanom koja mu je rodila četvoro dece, a potom i Smiljom koja mu je rodila dva sina.
Od šestoro dece dobio je još šestoro unučadi, a svoju ljubav prema njima opisivao je u pesmama.
Voleo je da peca, bavi se baštovanstvom, slika, kuva... Nekoliko puta se lečio od alkoholizma, dok je boemski život bio njegov večni izbor.
Kako je umro Mika Antić?
Mika Antić je bolovao od raka vilice zbog čega su mu doktori odstranili jezik. Zamislite to prokletstvo, da reči obožavaš a ne možeš da ih govoriš. To ga je strašno dotuklo pa se opet okrenuo alkoholu i slikanju. U vreme kada je umro slikao je suncokrete, zbog toga su mu ruke bile obojene u zlatnu boju koju nisu uspeli da skinu pa je tako sahranjen. Mora da je znao da mu se zemaljski život bliži kraju jer se pobrinuo da ga uredi i završi svoje poslove na ovom svetu.
Iste noći kada je umro, u ruke Dude iz komšiluka stiglo je pismo pisano Mikinim urednim rukopisom. Poslednja želja pesnika bila je samo jedna – da ga poštede suvišnih konvencija.
"Kad me budu iznosili, neka pročitaju ‘Besmrtnu pesmu’. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Pirav manga korkoro. Niko ne sme da mi drži govor ", pisalo je.
Mika je ležao na odru dok su mu šake svetlucale kao u biblijskoj priči. Na onaj svet pesnik je otišao zlatnih ruku. Simblika koju je velikan definitivno i zaslužio.
Stihovi Besmrtne pesme koju su pročitali na njegovoj sahrani:
Ako ti jave: umro sam a bio sam ti drag,
možda će i u tebi odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla. Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni.
Brige… Zar ima briga?
Tuge… Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona lepa, al’ lukava duga.
I živi! Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani u ogledalu nekom dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje. Odjednom svet, dok hodaš sve više ti je uzan i osmeh sve tiši i tiši i nekako iskrivljen.
Zato živi, al’ sasvim! I ja sam živeo tako. Za pola veka samo stoleća sam obišao. Priznajem: pomalo luckast. Ponekad naopak. Al’ nikad nisam stajao. Večno sam išao. Išao…
