Kada pričamo o Nađi Komaneči, ne možemo a da se ne prisetimo njene neverovatne borbe za goli život i način na koji se izborila sa nevoljama koje su je zadesile.
1976. godine u Montrealu, Nađa je prva u istoriji gimnastike dobila najveću moguću ocenu: 10. Komaneči je jedna od najpoznatijih gimnastičarki na svetu i zaslužna je za promociju sporta u svetu, a ovo je njena priča.
Kako je sve počelo?
Nađa je rođena u malom gradu u komunističkoj Rumuniji 1961. Otac joj je bio mehaničar, majka domaćica, imala je mlađeg brata. Nađa je rasla u srećnom i zdravom orkuženju. Majka je kao devojčicu upisala na gimnastiku. Do šeste godine već je razvila veliku strast prema sportu. Već tada je znala šta će biti kad poraste, piše Noizz.
A onda je primećuje najboljih trenera gimnastike u Rumuniji - Bela Karolj i pipita je da radi sa njim. Sedmogodišnja Nađa i njeni roditelji su pristali na njegove uslove. Trenirala je oko tri sata svakog dana i samo nekoliko meseci kasnije je učestvovala na prvom gimnastičkom takmičenju na kom se nije proslavila, ali je zbog toga počela da radi još više. Rumunska vlada je tada čula za Nađu i ponudili su joj da trenira u državnoj gimnastičkoj školi. Osim regularnih časova, trenirala je po osam sati svakog dana u nedelji. Uskoro je postala jedna od najboljih u zemlji. Ušla je u ligu velikih. U 13. je putovala u Njujork gde se takmičila na Američkom prvenstvu i tamo je upoznala američkog gimnastičara Barta Konera, koji je mnogo kasnije postao značajan muškarac u njenom životu.
Imala je 14 godina kada je na Olimpijskim igrama prva u istoriji gimnastike dobila najveću ocenu 10. Iz Montreala je otišla s tri zlatne medalje.
Posle trijumfa se vratila u Rumuniju verujući da će nastaviti običan i tih život s porodicom, ali svet je od nje napravio zvezdu. Svi svetski mediji su pisali o Nađi, a rumunska vlada je nju i njenu porodicu nagradila jednomesečnim odmorom i novim automobilom.
Tada su stvari krenule nizbrdo. Roditelji su joj se razveli, a Nađa je bila razočarana i usamljena, bežala je u gimnastičku salu da bi zaboravila na probleme. Onda je saznala još goru vest - rumunska vlada je primoravala da ostavi svog trenera Belu i da počne da radi sa stručnjakom po njihovom izboru. Tada je pomislila da nema izlaza, izolovala se i verovala je da jedino rešenje samoubistvo. Popila je izbeljivač za veš, srećom- pronašli su je na vreme i odveli u bolnicu gde se potpuno oporavila.
Godine 1980. se takmičila na Olimpijskim igrama u Moskvi. Posle svih problema nije bila u uobičajenoj formi. Osvojila je dva zlata i dva srebra, ali nije bila zadovoljna sobom.
U vreme Olimpijade, tenzija između Rusa i Rumuna je bila na vrhuncu, a mnogi rumunski treneri su sumnjali u fer suđenje sudija. Zbog toga je Nađin trener Bela javno izrazio nezadovoljstvo, posle čega je s porodicom pao u nemilost političara.
Rumunska vlada je shvatila da može da iskoristi Nađu, pa su 1981. organizovali "Nadia Tour" na kojoj je ona nastupala širom sveta a fanovi su plaćali skupe ulaznice da bi je videli. Vlada je zaradila 250.000 dolara od turneje, a Nađa je dobila 1.000 dolara.
Kada je s timom otputovao u Ameriku, njen trener Bela je tražio azil za sebe i porodicu. Nađa je bila preneražena kada je shvatila da je omiljeni trener i najbolji prijatelj napustio i vratila se sama u Rumuniju.
Ovaj događaj je bio velika opomena za Rumune. Nađa im je i dalje trebala kao figura za naslovne strane i nisu smeli da rizikuju da je izgube. Zato su joj zabranili da napušta zemlju, prisluškivali su joj telefon, otvarali poštu i pratili je gde god je išla. Pričalo se da je maltretirao i zalostavljao sin Čaušeskua - Niku.
Sve to je nije sprečilo da upozna Konstantina Panaita. Na jednom takmičenju ga je srela i on joj je rekao da je i sam prebegao iz Rumunije. Ponudio joj je pomoć u bekstvu. Iako ga nije poznavala, jedino što je želela je da promeni život i pobegne iz zemlje. Zato je pristala.
Bekstvo kao u filmu
Nekoliko nedelja kasnije sa još pet begunaca je prateći Panaitove instrukcije preplivala Dunav i hodala kilometrima da bi došla do mađarske granice. Zahvaljujući tome što je bila poznata, primili su je u Mađarsku, a onda joj dozvolili da uđe u Austriju gde se našla s Panaitom. Zajedno su otišli u američku ambasadu gde joj je ponuđen politički azil i karta u jednom pravcu za Njujork.
U Americi je imala dosta ljudi - trenera Belu, još neke Rumune koji su pobegli, prijatelja gimnastičara Barta Konera, ali kad god je neko pokušao da je kontaktira, sve je išlo preko Panaita. Nikada joj nije prosleđivao pozive i nije nikome dozvoljavao da priča s Nađom. Imala je samo njega.
Talac
Uprkos tome je imala javne nastupe, Panait je uvek bio s njom. Bio je oženjen, a ljudi su pričali da su on i Nađa u vezi. Nađa je na ove glasine uvek odgovarala isto: "To je tajna." Tu rečenicu je morala da izgovara jer je Panait držao kao taoca.
Posle meseci takvog života Nađa je uspela da se poveri dobrom prijatelju koji je pripretio Panaitu. On se uplašio policije i pobegao sa celom Nađinom ušteđevinom od 150.000 dolara. Ostala je švorc.
Ljubavna priča
Polako je počela da se vraća u život i tada se setila starog znanca Barta Konera, s kojim se mnogo smejala i zbližila još na Olimpijadi u Montrealu. Pozvala ga je telefonom i njihovi telefonski razgovori su se nastavili godinu i po dana. Bart je pozvao Nađu da se preseli kod njega u Oklahomu i predložio joj da zajedno otvore gimnastičarsku školu.
Počeli su da žive zajedno, započeli posao i to je ujedno bio najsrećniji period u životu Nađe Komaneči. Venčali su se u Rumuniji 1996. jer ona je htela da se uda u rodnoj zemlji.
Nađa i Bart su paralelno sa školom gimnastike započeli nekoliko zajedničkih biznisa, a ona se često druži i sa holivudskim glumcima, a Kejti Holms joj je dobra prijateljica.
Godine 2006. Nađa je u 45. godini rodila prvo dete, sina Dilana.
