Danas kada prosečna NBA košarkaška zvezda vredi više od 2,5 milijarde dolara, najbolji igrači dobijaju godišnje plate iznad 40 miliona dolara, a finale prvenstva prenosi se u u čak dvesta država širom sveta, teško je zamisliti koliko je za taj uspjeh zaslužan jedan čovek - Irvin Džonson, siromašni dečko iz Mičigena koji se uz pomoć zadivljujućih poteza na terenu košarku pretvorio iz još jednog timskog sporta u pravi spektakl, opravdavši svoj nadimak - Medžik.
Više od četrdeset godina nakon što je ušao u svet profesionalne košarke, njegov život i dalje intrigira publiku, pa ne čudi što je jedan od najvećih HBO-ovih hitova serijal Vreme pobede: Uspon dinastije Lejkersa, koji opisuje kako je najzabavnija košarkaška ekipa predvođena Medžikom zauvek promenila sport.
Iako je kasnije postao sinonim za “šoumena”, Džonson je rođen u skromnoj radničkoj porodici u Lansingu, glavnom gradu američke savezne države Mičigen. Dok je njegova majka Kristin posluživala učenike u lokalnoj srednjoškolskoj menzi, otac Irving Džonson stariji radio je u noćnoj smeni u fabrici automobila Dženereal Motors. Pošto je morao da prehrani čak desetoro dece, sedam iz braka s Kristin, a troje iz prethodne veze, Irving stariji morao je da zarađuje i preko dana. Uglavnom je to uspevao kao domar, ali jedno je vreme i dvorište njihove kuće bilo pretvoreno u smetlište jer je po komšiluku skupljao otpad koji bi mogao da unovči.
Njegovi roditelji su naporno radili kako bi osigurali bolju budućnost, pa je njihov primer sledio i mladi Irving. Često je pomagao ocu u prikupljanju otpada, zbog čega su ga ostala deca zezala da je đubretar, s deset godina uređivao je travnjake u komšiluku, a kasnije je redovno radio u lokalnoj prodavnici. Ali, dok je naporno zarađivao svoj džeparac, na umu mu je i dalje bila samo - košarka.
Irving stariji jako je voleo košarku, a svoju je ljubav preneo i na sina. Nedeljom, jedinim danom kada je otac imao malo slobodnog vremena, zajedno bi gledali utakmice na televiziji, strastveno komentarišući najdraže igrače.
"Kad bi završila utakmica, nagovorio bih tatu da odemo do obližnjeg igrališta i zajedno ponavljamo poteze koje smo videli na televiziji", prisetio se Medžik košarkaških početaka u autobiografiji “Moj život”.
Košarkaško igralište je i inače bilo njegovo najdraže mesto u detinjstvu. Svaki slobodni trenutak provodio bi na njemu uživajući u zvuku koji lopta napravi dok prolazi kroz obruč i mrežicu.
U drugom razredu srednje škole, tada već dva metra visoki Irving oduševljavao je sve koji su ga gledali. Uvek je prvi dolazio na trening, zadnji odlazio s njega, a sve to s velikim osmehom na licu. Kada je jednu utakmicu završio s 36 poena, 18 skokova, 14 asistencija i 5 ukradenih lopti, lokalni novinar Fred Stabli zaključio je da Irving treba nadimak.
"Možda da te zovemo Medžik?", rekao je novinar mladom košarkašu, verovatno ni ne naslutivši da će uskoro celi svet znati ko je dečko čarobnog dodira.
Kada je došlo vreme da odabere Univerzitet za koji će igrati, nije bilo fakulteta koji ga nije hteo. Ali, svi su znali da u obzir dolaze samo dva lokalna Univerziteta, Mičigen i Mičigen Stejt, jer Medžik nije hteo da se odvoji od svoje porodice.
"Odabrao sam Mičigen Stejt State jer volim autsajdere. Uvek sam igrao za ekipu koje nisu bile favoriti. Ali uvek sam i pobeđivao.", objasnio je košarkaš zašto je odabrao slabiji fakultet.
Iako je njegova majka htjela da ostane na fakultetu i dobije diplomu, tata i sin su znali da nema što više tražiti među amaterima. Bilo je vreme da uđe među profesionalce, što je prepoznao kontroverzni novi vlasnik Lejkersa iz Los Anđelesa.
Lakers su odabrali Medžika Džonsona kao prvi izbor na NBA draftu 1979. godine. Dali su mu ugovor od 500 hiljada dolara godišnje, jedan od najvećih za novog igrača.
Slava na terenu vrlo brzo mu je počela donositi i brojne prilike izvan njega. Još u srednjoj školi bio je poznat kao ljubimac žena, ali kada je postao nacionalna zvezda, sva su mu se vrata otvorila. I to mu se jako sviđalo.
Kao i na terenu, i u privatnom životu nije se bojao izazova pa je u košarkaškim danima pristajao na brojne jednonoćne avanture. Na kasnije kritike da je žene tretirao samo kao seksualne objekte, široko bi se nasmejao i odgovorio da je to bilo obostrano.
"Ni one nisu nas volele. Za njih smo bili samo trofeji", branio bi se košarkaš te dodao: "I ja sam samo muškarac sa svojim fantazijama. Uvek sam se pitao kako je to biti s dve žene odjednom. Sada sam bio u prilici da bez problema dogovorim dve žene, a ponekad i više".
U celom nizu žena koje su prošle kroz njegov krevet, samo je jedna osvojila njegovo srce. Irlita Keli, koju su svi zvali Kuki, upoznala je Medžika još dok su zajedno studirali na Mičigen Stejtu. Naravno da je znala ko je on, svi su na fakultetu znali za talentovanog košarkaša, ali nije bila nimalo zainteresovana za njega. U noćnom klubu upoznala ih je zajednička prijateljica, ali Kuki nije bila raspoložena za flertovanje pa je samo ostavila jaknu pored njegovog stola i otišla na plesni podijum. Plesala je celu noć, a kad joj je bilo dosta, vratila se po jaknu i hladno pozdravila Džonsona. Već je bila došla do izlaza, kad ju je zaustavio i upitao: “A zašto mi ne daš svoj broj telefona?”
Popustila je davši mu broj u studentskom domu. Nakon nekoliko nedelja izašli su i na prvu večeru, a nakon što su se dobro zabavljali, Medžik ju je pozvao da odu da slušaju mziku kod njegovog ujaka. Ali, tamo ih nisu čekale samo ploče već i cela njegova porodica. Upoznao ih je s Kuki i tada je počeo njihov zajednički život prepun uspona i padova.
Već nakon tri meseca zajedničke veze rekao joj je da će je oženiti. Ipak, jedno su bile reči, a drugo dela. Govorio joj je da je voli, ali je i izlazio s drugim devojkama.
Često je raskidala s njim, ali baš kad bi pronašla nekog novog, Medžik bi opet ušetao u njen život. Čak i kada joj je priznao da već ima trogodišnjeg sina Andrea, kojeg je dobio u usputnoj vezi sa sestrinom najboljom prijateljicom, odlučila je da ostane uz njega.
Sredinom osamdesetih Džonson je postao možda i najveća zvezda u NBA-u, pa se činilo da je napokon odlučio da se skrasi se u privatnom životu. Tokom letnjeg odmora u Mičigenu zaprosio je Kuki i ona je pristala. Vratila se kući, počela da priprema venčanje i zajedno su se dogovarali koju će crkvu odabrati. Ali, onda ju je on odjednom nazvao iz Los Anđelesa i rekao: “Ne mogu ja to.”
Nakon reke suza, Kuki je odlučila da krene dalje. Odselila se u Ohajo, posvetila sebi i počela da viđa druge muškarce. Kada je nakon nekoliko godina Medžik nazvao, hladno ga je odbila rekavši da je s drugim. Ali, poziv je probudio stara osećanja i u roku od nekoliko nedelja rešila se dečka znajući ko je muškarac njenih snova.
"Želim nazad svoju devojku", priznao je košarkaš, a Kuki je ovaj put poverovala njegovim rečima.
Nakon četiri godine razdvojenosti, znali su da nemaju šta više da čekaju. Verili su se godinu dana kasnije. Medžik je uverio Kuki da se ništa ne treba brinuti, on će dogovoriti sve detalje oko venčanja, ali nakon nekoliko nedelja vratio se staroj priči.
"Ne mogu ja ovo", hladno joj je rekao, što je nju više iznerviralo nego naljutilo.
Odbila je da mu vrati 5-karatni dijamantski prsten i zapretila da ne sme da raskine veridbu, jer ne želi opet da bude ponižena u medijima. Nije je poslušao, već je novinarima priznao da više nisu vereni. Ali, Kuki se pokazala kao tvrd orah. Nastavila je da dolazi na utakmice Lejkersa, stalno ga zvala na večere i potpuno ignorisala činjenicu da više nisu vereni. Na početku ga je to živciralo, govorio joj je da prestane, ali je na kraju popustio. Vratili su se u staru vereničku rutinu.
"Spreman sam", rekao je Medžik, a par se venčao 15. septembra 1991. u njihovom rodnom Mičigenu. Elegantna svadba pred 275 najbližih prijatelja i članova rodbine bila je sve što je Kuki želela. Ni mesec dana nakon venčanja, dok je pratila supruga na njegovim pripremnim utakmicama u Parizu, saznala je i srećnu vest - trudna je.
Medžik je bio presrećan što će dobiti naslednika. Hvalio se kako će biti sjajan otac, svestan da je ušao u godine kada mora da zaboravi na mladalačke ludosti. Ali, umesto najljepših dana sreće usledilo je najteže razdoblje u njegovom životu.
Promiskuitetni način života možda je bio zabavan, ali isto tako i rizičan u doba kada je svetom počela da hara smrtonosna bolest. Tokom lekarskog pregleda Medžik je saznao da je pozitivan na HIV, virus koji uzrokuje AIDS, a njemu je kroz glavu samo prostrujilo - da li sam zarazio one koje su mi najmiliji.
"Prvo sam se hteo da se uverim da je Kuki dobro, da će naše dete biti dobro. Tek nakon toga sam mogao da počnem da brinem o sebi. Razgovor s Kuki mi je bio najteži u životu, otkrio je Medžik, koji je supruzi morao da prizna da je pozitivan samo mesec dana nakon njihovog venčanja. Srećom, ni Kuki ni dete nisu bili pozitivni, pa je par 4. jula 1992. dobio svoje prvo dete, Irvina Džonsona III.
Iako je bio na vrhuncu snage, zbog opasnosti kako će telesni napori uticati na njegov imunitet, ali i bojazni drugih igrača da će ih slučajno zaraziti tokom igre, 7. decembra 1991. održao je konferenciju za novinare na kojoj je priznao da je bolestan i da odlazi u penziju.
Kao i uvek kad se u životu suočio s izazovom, Medžik se nije predao bolesti. Uz bogatstvo i veze koje je stekao košarkaškom slavom, danas se procenjuje da “vredi” 600 miliona dolara, mogao je da priušti najbolji lekarski tretman i najnaprednije lekove, zbog čega se verovatno njegov HIV i nije razvio u AIDS.
Svoju nesreću iskoristio je da drugima pokuša da donese sreću, pa je postao zaštitno lice borbe protiv AIDS-a u Americi.
Donirao je bogate iznose za pronalaženje novih lekova i brigu o zaraženima, ali još je bitnije da je skinuo stigmu s obolelih i pokazao da i oni mogu da nastave da žive normalno u društvu.
Da je povratak u normalan život moguć, pokazao je 1995. kada je s Kuki usvojio devojčicu Elis, a u januru 1996. vratio se na košarkaške terene. Ali, 36-godišnji Medžik, uz višegodišnju pauzu i bolest koja je odnela deo energije, više nije mogao da konkurišete nadolazećim talentima. Taj čarobni dodir je i dalje imao, ali mu korak nije bio dovoljno brz, pa se krajem sezone definitivno penzionisao.
"Tajna mojeg uspeha je vrlo jednostavna. Svaki put kad bi me otpisali, kad bi rekli da Medžik nije dovoljno dobar, zainatio bih se da dokažem da sam najbolji", izjavio je legendarni košarkaš.
