Pablo Pikaso je jedan od najpoznatijih i najvećih umetnika ikada. U jednom dokumentarnom filmu iz 1956. godine možete ga gledati kako slika na posebnom prozirnom platnu i tako se vide etape nastanka njegovih neverovatnih umetničkih dela.
Većina tih slika, koje su nastale isključivo za potrebe snimanja, na njegov zahtev su kasnije uništene. Tako je ovaj dokumentarac i jedini dokaz o njihovom postojanju. Ovo su neke od zanimljivosti iz njegovog bogatog života.
Pušio je i kao beba.
Pikaso je rođen 25.10.1881. godune u španskom gradu Malaga. Sam porođaj je bio veoma težak a maleni Pablo nakon rođenja nije pokazivao nikakve znake života. Babica je zbog toga zaključila da se radi o mrtvorođenčetu i ostavila ga tako da leži na stolu kako bi se posvetila izmučenoj majci.
U sobi je bio prisutan i njegov, inače po struci doktor, koji je u tom momentu pušio cigaru. U današnje vreme je to neprihvatljivo, ali to je tada bila sasvim uobičajena pojava. Uglavnom, stric je bebi, u poslednjem pokušaju da je oživi, dunuo veliki oblak duvanskog dima. To je aktiviralo bebina pluća i mali Pablo je napokon počeo plakati – oživeo je!
Teško da je bilo ko od prisutnih te večeri mogao i sanjati da će to krhko novorođenče na kraju doživeti 91 godinu i postati jedan od najznačajnijih umetnika svog vremena.
Uzeo je majčino prezime.
Pablov otac se zvao Jose Ruiz y Blasco, a majka Maria Picasso y Lopez. Pikaso je kasnije preuzeo majčino prezime jer je smatrao da bolje zvuči i da će tako, kao umetnik, biti prepoznatljiviji.
Inače, puno (krsno) ime Pabla Pikasa glasi: Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Martyr Patricio Clito Ruíz y Picasso. Ne nije šala.
Pikaso kao čudo od deteta.
Smatra se da je svoju prvu sliku napravio sa 9 godina. Ta slika je poznata kao Le picador, a prikazuje čoveka na konju i publiku u areni za borbu bikova. Svoju prvu “akademsku” sliku je naslikao kada mu je bilo 15 godina: Premiére Communion, na kojoj je prikazao prvo pričešće svoje sestre.
Otac ga je učio slikati.
Prva reč koju je Pikaso izgovorio kao dijete bila je “piz”, skraćeno od lápiz, što na španskom jeziku znači “olovka”. Njegov otac je bio akademski slikar i nastavnik likovne umetnosti, pa je sina podučavao od njegove 7 godine.
Ruiz se nije mogao načuditi talentu svoga sina. I to do te mere, da se zarekao kako on sam više neće slikati, jer više nema smisla, pošto ga je vlastito dete nadmašilo. Pikasu je imao 13 godina.
Već tada je pohađao akademiju u Barseloni, a kasnije, sa 16 godina, i onu u Madridu. Međutim, nikada nije diplomirao. Umesto toga, odlučio je da okuša sreću u Parizu, kao slobodni umetnik.
Pikaso kao kriminalac?
Iako je i ranije boravio u Parizu, tamo se konačno preselio 1904. godine. Sedam godina kasnije, 1911., bio je priveden u policiju na saslušanje. Razlog: zajedno sa prijateljem, pesnikom Guillaumom Apollinairom, osumnjičen je za krađu Mona Lize!
Naime, jedna od najpoznatijih slika na svetu, slavno da Vinčijevo delo, Mona Liza, bila je ukradena iz Louvra. Interesantno je da je ovu sliku proslavila upravo ta krađa, koja je francusku i svetsku javnost podigla na noge.
A zašto je baš on bio osumnjičen? Zato što su on i Apollinaire ranije imali posla sa jednim tipom sumnjivog morala, koji se zvao Vincenzo Peruggia. Ispostaviće se da je upravo Peruggia, kao bivši radnik muzeja, ukrao Mona Lizu. Kada je policija ispitala slučaj do kraja, Pikaso i Apollinaire su oslobođeni svih optužbi.
Usput, smatra se da je upravo Apollinaire skovao izraze “kubizam”, “nadrealizam” (surrealizam) i “orfizam” ili “orfički kubizam”.
Pikasov ljubavni život i potomci.
Koliko je poznato, imao je četvoro dece sa tri različite žene. Sa balerinom Olgom Khokhlovom imao je sina Paula, rođenog 1917. godine. Model Marie-Thérèse Walter mu je rodila ćerku po imenu Maya, rođenu 1935. Sa slikarkom Françoise Gilot je dobio Clauda 1947. i Palomu 1949. godine (njemu je tada bilo 68).
Iako je na početku svoje karijere Pikaso bio teški siromah, kasnije se obogatio i svojim potomcima ostavio ogromno nasledstvo, čija se ukupna vrednost meri u milijardama.
Što se tiče njegovog odnosa prema ženama, neki su ga smatrali šarmantnim genijem, a drugi narcisoidnim sadistom, koji je jedino bio zaljubljen sam u sebe i u svoju umetnost. Neki smatraju i da se toliko užasavao starosti, bolesti i smrti, pa je zato bio u stalnoj potrazi za mlađim ljubavnicama i muzama.
Marina Picasso, njegova unuka, u svojoj knjizi “Deda” (orig. Grand-père), objavljenoj 2001. godine, prikazala je velikog slikara u vrlo negativnom svetlu: kao nekog ko je svojim bližnjima “pio krv”, a tom krvlju, slikovito govoreći, potpisivao svoja djela. Drugim rečima, svi oko njega su morali patiti zbog njegove umetnosti.
Kako god, mnogi od njih zaista nisu dobro završili. Marinin brat Pablito, Pikasov unuk, ubio se popivši varikinu (izbeljivač). Imao je samo 24 godine. Njihov otac, Paulo, Pikasov sin, patio je od depresije i umro od alkoholizma. Paulova majka, a Pikasova prva žena Olga, često je završavala na psihijatriji.
Marie-Thérèse Walter, Picassova mlada ljubavnica, sa kojom je imao ćerku kasnije se obesila. Jacqueline Roque, Picassova druga žena, pucala je sebi u glavu, desetak godina nakon njegove smrti. Poznata je i njegova dugogodišnja veza sa Dorom Mar, mladom i perspektivnom umetnicom (inače, Dorin otac, Josip Marković, arhitekta iz Hrvatske). Dorina veza sa umetnikom takođe je bila turbulentna. Ona je kasnije doživela slom živaca, povukla se na selo i posvetila se veri.
Zašto je Pikaso tako slavan?
Bio je najdominantniji i najuticajniji umetnik prve polovine dvadesetog veka. Pored Georgesa Braqua, smatra se utemeljiteljem i glavnim predstavnikom kubizma, najsnažnijeg umetničkog pokreta toga vremena. Razvio je tehniku kolaža i prvi je primenio na slikama. Osim na kubizam, snažno je uticao i na simbolizam a potom i na nadrealizam.
Jedna od njegovih najpoznatijih slika, Guernica (1937.), svrstava se među najsnažnije izražene političke i antiratne stavove. Picasso je o bombardiranju ovog gradića, na severu Španije, saznao iz novina. Navodno, kada ga jedan nacistički oficir pitao: “A jeste Vi ovo naslikali?”, Pikaso mu je odgovorio: “Ne, nego vi.”
Sebe je prvenstveno video kao slikara, ali su i njegove skulpture ostavile veliki trag. Osim toga, bavio se i grafikom, keramikom, čak je napisao dve drame i preko 300 pesama.
Ne treba zanemariti ni činjenicu koliko je on zapravio bio plodan umetnik: od 91 godine života, koliko je doživeo, 78 godina je radio i stvarao, i to prilično intenzivno. Rezultat je oko 147 800 umetničkih dela, od čega je oko 13 500 slika, a ostalo su grafike, ilustracije, skulpture, itd.
Zanimljivo je spomenuti da je dizajnirao i plakat za najskuplji i najgledaniji jugoslovenski film, "Bitka na Neretvi" Veljka Bulajića, iz 1969. godine. Navodno, za plakat nije želeo nikakav honorar, već je samo tražio da mu se pošalje kutija najboljih vina iz Jugoslavije.
Film Pikasova misterija.
Henri-Georges Clouzot, poznati francuski režiser (kojeg su zvali “francuski Hitchcock”), zajedno sa Pikasom je 1956. godine snimio neobičan dokumentarni film. Clouzot je želeo da kamerom zabeleži kreativni proces jednog slikara, odnosno slavnog Pabla sa kojim je inače bio i prijatelj.
Iz tog razloga, korišćena je posebna vrsta prozirnog “platna”, na kojem je Pikaso crtao i slikao, kao i, za to doba, inovativna tehnologija obrade samog videa, koja prikazuje pojedine faze nastajanja slike.
Za muziku je bio zadužen Georges Auric, pripadnik pariske grupe avangardnih kompozitora pod nazivom Les Six. Direktor fotografije, Claude Renoir, inače je unuk slavnog slikara Augusta Renoira. Ovaj dokumentarac je posebno cenjen među ljubiteljima umetnosti, a svojevremeno je osvojio i nagradu na filmskom festivalu u Kanu.
Ovaj Clouzotov dokumentarac nesumnjivo je inspiriran jednim ranijim dokumentarnim filmom, iz 1949. godine, koji je režirao Belgijanac Paul Haesaerts. Taj film, Poseta Picassu (orig. Bezoek aan Picasso), prvi je pokušaj da se kamerom “uhvati” njegov kreativni proces, dok slika po staklu, u svom studiju u Vallaurisu.
Smrt u vili.
Umro je od srčanog udara, 8.4.1973. godine. Imao je 91 godinu, a nalazio se u svojoj vili na jugu Francuske, u Provansi, selo Vauvenargues. Na tom imanju je i sahranjen. Interesantna je priča o tome zašto je kupio baš tu vilu (zapravo, dvorac) i baš na tom mestu.
Na tom brdu, u blizini reke Cose, prvo je bila smeštena rimska tvrđava. Kasnije je to postao srednjovekovni dvorac. Idućih nekoliko stotina godina, u njemu su boravili razni vladari tog područja i živele mnoge aristokrate. Godine 1958., kupio ga je Pikaso, i to samo nekoliko dana nakon što je saznao za prodaju.
Naravno, nije potreban neki poseban razlog da kupite tako atraktivnu, istorijski značajnu nekretninu u prelepoj Provansi. Posebno ako ste bogati kao što je tada bio on. Međutim, treba i ovo uzeti u obzir: radi se o mestu koje se nalazi u podnožju planine Sainte-Victoire (Montagne Sainte-Victoire), koja je bila neiscrpan izvor inspiracije za Paula Cézanna.
Pikaso je oduvek isticao kako je njegov jedini i pravi uzor upravo Paul Cézanne, veliki slikar koji je predstavljao most između impresionizma i kubizma. Navodno je, nakon što je kupio ovu vilu, Château de Vauvenargues, rekao svom agentu: “Eto, kupio sam Cézannove planine.”
Koliko je istinski cenio Cézanna, govori i anegdota da on sam nikada nije ni pokušao naslikati Mont Sainte-Victoire. Kada bi i slikao taj pejzaž, uvek je birao suprotnu stranu, prema selu, ali ne i planinu…
