Najzloglasniji Titov politički zatvor bio je na obali današnje Hrvatske na Golom otoku. Ovaj ostrvski zatvor koji je radio u periodu između 1949. i 1956. godine razlikova se od svih savremenih zatovra zbog toga jer su na njemu radili ZATVORENICI.
Uloga zatvora je bila da reformiše zatvorenike kroz psihološke prisilne oblike prevaspitaivanja. Ljudi koji su prošli kroz Goli otok nisu bili više sposobni za život.
A kako je sve počelo?
Tajna policija bi uhvatila zarobljenike, od kojih većina nije ni znala koji je njihov "greh", da bi ih potom transportovala na ostrvo. Oni ljudi koji su preživeli da pričaju, govorili su kako je "doček" na Goli otok bio ravan paklu.
Zarobljenik je prolazio ritual zvani "topli zec" što je značilo da osoba prolazi kroz špalir zatvorenika koji ga tuku. Kasnije bi zatvorenik morao da kaže ko od njih ga je manje tukao, pa bi potom i taj zatvorenik koji je "bio blag" prolazio kroz ritual "topli zec".
Na Golom otoku disciplinu nisu sprovodili stražari, već sami zatvorenici.
Nakon što bi došli u ćeliju, zatvorenici bi morali da priznaju svojim cimerima šta su radili, šta su mislili, govorili, a šta sada misle.
Ako bi zatvorenik opet rekao nešto neprimereno, bio bi vrećan i fizički kažnjavan od strane ostalih zarobljenika.
Ako bi i dalje govorili ono što ne treba, zatvorenici bi bili primorani da pišu izjave sve dok ne bi promenili svoj stav prema Titu.
Zatvorenici su bili u stalnom strahu zbog špijuniranja od strane ostalih zatvorenika i stražara. Čak i kada bi prošli sve korake prevaspitavanja, morali bi da pomognu u prebijanju i degradiranju novih zarobljenika. To je dovodilo do teških psihičkih poremećaja kod zatvorenika.
Ako bi zatvorenik odbio da učestvuje u dehumanizaciji novih zarobljenika, vraćan je na početak procesa "prevaspitavanja".
Ceo proces kroz koji su polazili zatvorenici, tortura, psihičko ponižavanje i depersonalizacija na Golom otoku - zauvek bi uništili život zatvorenika.
Kada bi na kraju bili pušteni sa Golog otoka, većina zatvorenika ne bi bila u stanju da se vrati u zajednicu jer su ih ljudi izbegavali u strahu da ne budu dovedeni u bilo koju vezu sa njima, piše historyofyesterday.
Nakon smrti predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita, 1980. godine, logor je pretvoren u koloniju za maloletnike, koja je bila zatvorena iste godine, jer su međunarodne organizacije za ljudska prava optužile Jugoslaviju zbog nehumanog tretmana zatvorenika. Posle konačnog zatvaranja kompleksa 1988. godine, otišli su i njegovi poslednji čuvari.
Prema nekim svedočenjima zatvorenika, jedno od mučenja je bilo naređenje da se posadi drvo i da ga štiti od sunca svojim telom. Za svako drvo je bilo obezbeđeno 0,5–0,7 litara vode (na Golom otoku nema nijednog izvora pijaće vode), dok je zatvorenicima bilo namenjeno do 0,2 litre, odnosno jedna čaša dnevno.
