Grigorije Jefimovič Raspućin je živeo u Petrogradu i svima se predstavljao kao čudotvorac i vidovnjak. Možda o njemu danas ništa ne bismo ni znali da mu u njegove moći nije poverovala carica Aleksandra iz moćne loze Romanovih.
A sama carica verovatno ne bi ni tražila pomoć "ludog monaha" da njen najmlađi sin nije bolovao od retke bolesti kojoj u tom vremenu bukvalno nije bilo leka.
I tako je došlo do toga da Raspućin postane caričina "osoba od poverenja".
Ko je bio Raspućin?
Grigorije Raspućin je rođen u malom sibirskom selu Pokrovsko i nema mnogo podataka o njegovom detinjstvu, a ono što je poznato najverovatnije su izneli članovi njegove porodice. Zna se da je imao sestru po imenu Marija i starijeg brata Dimitrija.
Marija, koja je po svemu sudeći bolovala od epilepsije, udavila se u reci. Jednom prilikom, dok su se Raspućin i Dimitrije igrali pored jezera, Dimitrije je upao u jezero, a Raspućin je skočio da ga spase. Obojicu ih je iz jezera izvukao jedan slučajni prolaznik, ali je Dimitrije potom umro od upale pluća. Gubitak sestre i brata ostavili su dubok trag na Raspućina, koji je svoje dvoje dece nazvao Marija i Dimitrije.
Sa napunjenih 18 godina odlazi na 3 meseca u Verhoturski manastir. Tamo se pridružuje zabranjenoj sekti Klisti Ruske pravoslavne crkve. 1901. godine odlazi od kuće u Pokrovskoju kao hodočasnik i putuje preko Grčke i Jerusalima.
1903. godine Raspućin stiže u Petrograd, gde se predstavlja kao starac, ili sveti čovek, sa isceliteljskim i vidovnjačkim moćima.
Iscelitelj carevića Alekseja
Na svom putešestviju kao hodočasnik saznao je o Aleksejevoj bolesti koju je nasledio od čukunbabe kraljice Viktorije, engleske kraljice. Nakon pada sa konja na odmoru sa familijom, Aleksej je zadobio unutrašnje krvarenje. Tražeći svuda pomoć svome sinu, carica se obratila najboljoj prijateljici Ani Virubovoj da nađe pomoć, na šta je Raspućin preporučen.
Raspućin je zaista olakšao dečakove muke, navodno kroz molitve, ali pretpostavlja se da je koristeći pijavice ili hipnozu uspevao da dečaku zaustavi krvarenje.
Nakon nekoliko uspešnih lečenja, Raspućin je zadobio poverenje cara, koji ga je proglasio prijateljem familije i svetim čovekom. Postepeno, Raspućin zadobija sve veći i veći uticaj na caricu Aleksandru, čak i u političkom pogledu.
Kontroverza
Raspućin je u međuvremenu postao kontroverzna ličnost vodeći skandalozni život sa ženama petrogradskog visokog društva. Šta više, viđan je često kako odlazi sa prostitutkama, opija se i ne vraća kući do rano ujutru. Bio je uvek prljav, retko se kupao i nekulturno se ponašao na javnim mestima. Zbog svega toga, petrogradska elita ga nije baš širokogrudo prihvatala.
Imao je i konflikt sa Ruskom pravoslavnom crkvom zbog svoga uverenja da se povezanost sa Bogom stvara kroz greh, jer po njegovom mišljenju, greh je neizostavni element ljudskog ponašanja, i da kroz vernikovo priznanje o počinjenom grehu i prihvatanju poniženja od drugih, zadobija milost Boga.
Na početku rata, Raspućin proriče da će ruska armija biti uspešna samo ako sam car uzme komandu nad vojskom, što je zbog loše pripremljenog cara Nikolaja rezultovalo lošim posledicama po Rusiju. Dok je car bio na frontu, Raspućinov uticaj na caricu Aleksandru je rastao.
Ubrzo je postao lični savetnik carice i napunio politička mesta svojim kandidatima. Zbog Raspućinovog uticaja, a i zbog Prvog svetskog rata, ruska ekonomija je počela naglo da propada. Krivljena je naravno carica Aleksandra, a sa njom i Raspućin jer se znalo o njegovom uticaju na nju.
Raspućinov uticaj su koristili političari i novinari kojima je bilo u cilju da oslabe integritet dinastije Romanov, prisile cara da se odrekne apsolutne vlasti i odvoje Rusku pravoslavnu crkvu od države.
Smrt
U noći 30. decembra 1916, caričin rođak knez Feliks Jusupov odlučio je da ubije Raspućina, zajedno sa grupom zaverenika. Prvo su pokušali da ga otruju vinom i kolačima, ali otrov nije delovao. Zatim ga je knez Jusupov upucao iz neposredne blizine, pa je Raspućin pao na pod naizgled mrtav.
Nakon nekoliko minuta ustao je, udario kneza Jusupova i pokušao da pobegne. Ostali zaverenici su ga uhvatili, istukli, ispalili u njega još metaka te ga bacili u hladnu reku Nevu.
Kada je Raspućinovo telo pronađeno, pluća su mu bila ispunjena vodom, što je pokazalo da nije bio mrtav i da je pružao otpor sve dok se nije utopio.
