Katarina de Mediči važi za jednu od najozloglašenijih žena u istoriji. Govorli su da joj srce pripada porodici, a duša đavolu. Narod je od ove opasne "dame" zazirao, njeno ime je bilo sinonim za surovost, a do smrti su je pratili epiteti poput veštice, đavola i krovoločne osvetoljubive zveri. Upravo je ona bila inspiracija i za novu istorijsku dramu, odnosno crnu komediju, "The Serpent Queen", koja ruši stari arheološki koncept "ljudi se rađaju zli".
Naprotiv, ljudi usled životnih okolnosti postaju zli i surovi. Tako je bilo i sa Katarinom. Kao devojčica, koja potiče iz čuvene firentinske porodice, bila je osuđena da bude pion u tuđim makijavelističkim igrama. Basnoslovno bogatu naslednicu su posle smrti roditelja zatvorili i maltretirali njihovi neprijatelji.
Posle mučnog perioda udata je za zgodnog francuskog princa Herniju II. Na raskošnom dvoru, kroz Katarinine vizije vezane za crnu magiju, gajila je veliku ljubav prema svom mužu, uprkos njegovim javnim aferama. Njen su karakter određivale dve glavne osobine, želja za moći i sklonost okultnim naukama.
Isprva je bila potpuno marginalizovana politička figura. Vladar je bio zaljubljen u svoju ljubavnicu Dijanu od Poatjea i jedini način da Katarina de Mediči održi svoje mesto na francuskom dvoru je bio da rodi naslednika, zato je molila jednog vidovnjaka da zatrudni. Zbog prevelike ljubavi prema suprugu bila je spremna i da ga deli, samo kako bi imala decu i dobila je desetoro. Njenu odlučnost da sinovi naslede presto niko nije mogao da pokoleba.
Međurim, Katarina je, ipak, dočekala svojih pet minuta. Muž joj je iznenada preminuo, a ona spletkama i nezajažljivom željom za vlašću uspeva da postane ključna politička figura 16 veka. Uspela da na vlasti zadrži svoju decu, koja su se samo smenjivala na prestolu, ali uprkos svom njenom trudu, sa njima se dinastija Valoa završila, jer niko od njene dece nije dobio naslednika. Kao kraljica majka, bila je vladar iz senke.
Ostala je upamćena kao mračna figura iz 16. veka, saučesnik strašne Vartolomejske noći , koju Balzak osvetljava iz novog ugla. Vodila je taktičke poteze koji su se zasnivali na političkoj vagi, vešto balansirajući između interesa protestanata, katolika i svih moćnijih upletenih strana. Nije bila religiozna, ali je veru koristila kako bi upravljala događajima i ljudi, kao i većina moćnika njenog vremena
Njeni glavni protivnici bili su vojvode od Giza, vatreni katolici (zapravo makijavelisti), kao i njihova rođaka Marija Stjuart, supruga jednog od Katarininih sinova. Na kraju ih je pobedila sve, ne postigavši glavni cilj - opstanak kuće Valoa.
Astrologu Ruđeriji, verovala je više nego ikom, koji je kako smatra Balzak proricao budućnost sa velikom tačnošću. Jedan od primera je da ju je upozorio da će umreti u Sen Žermenu, koji je ona smatrala palatom, te izbegavala da tamo boravi, ali ispostavilo se da od sudbine nije mogla da pobegne. Visoki sveštenik koji je bio pored njene postelje zvao se upravo - Sen Žermen. Pošto je to saznala, bilo joj je jasno da će umreti.
Lik Katarine naslikan je ipak sa simpatijama - premda se ona u najvećoj meri gleda kao krivac Vartolomejske noći, Balzak demantuje tu tvrdnju iznevši da je u igri interesa krajnje nevoljno sve to dopustila.
