Postoji veliki broj proročanstava svetog Pajsija Svetogorca, Kozme Etolskog, prepodobnog Avelja i mnogih ruskih svetaca i staraca iz XX veka o tome da nas očekuje veliki rat sa mnogim žrtvama. Mnoga ova proročanstva svetih povezuju s događajima koji se trenutno odvijaju na Bliskom istoku. Ova raspoloženja pojačavaju se iz dana u dan i sve više ispunjavaju našu svakodnevicu.
Jona na jevrejskom znači golub. Golub je u Bibliji vesnik koji donosi dobar glas. Upravo je golub vrativši se u Nojev kovčeg s maslinovom grančicom u kljunu javio da je potop završen. Gospod je Joni naložio da objavi stanovnicima Ninevije vest, ali ne dobru – već o tome da će grad biti uništen i da će svi oni poginuti zbog svojih grehova. Ali se Jona ukrcao na brod i krenuo je ka potpuno drugom mestu – ako pogledamo na karti vidimo da se uputio u direktno suprotnom pravcu.
Zašto Jona tako postupa? Zato što on, kao prorok, zna da Gospod sudi nepravednima šaljući nesreće, a ponekad i pogibiju i uništenje, ali ako ljudi pravilno shvate teške okolnosti – katastrofe i prirodne kataklizme, ratne sukobe i epitimije – Bog će se smilovati. On zna da ako se Ninevljani čuvši za predstojeću kaznu za njihove grehove i nepravedan život pokaju, ako budu gorko ridali i molili Boga, On će im oprostiti i smilovaće im se. Zato što je Bog ispunjen ljubavlju prema ljudima. A ako on, prorok Božiji bude propovedao pogibelj Ninevije, a Gospod pomiluje grad, on će se pročuti kao lažni prorok. Jona se veoma brinuo za svoju reputaciju.
Ali je ipak dospeo u Ninivu. Tri dana je obilazio grad – to je bio veliki grad – propovedajući o gnevu Božijem. Čuvši to Ninevljani su u pokajanju počeli da vapiju k Njemu. Doneli su ispravne zaključke saznavši za nadolazeću pretnju. Od cara do roba, od starca do malog deteta – svi su postili i plakali kajući se. I ne samo ljudi, već i životinje: nisu ih hranili kako bi krave mukale, a ovce blejale… Jecaji, plač i rika čuli su se po čitavom gradu – i Bog je uslišio Ninevljane. Bog im je oprostio. Proročanstvo se nije ispunilo.
Knjiga proroka Jone je knjiga o veličini Božanske ljubavi. Završava se rečima koje Gospod govori Joni: «Tebi je žao tikve, oko koje se nisi trudio, i koju nisi odgajio, nego jednu noć uzrasta a drugu noć propade… A Meni da ne bude žao Ninevije, velikog grada, u kome ima više od sto dvadeset hiljada ljudi koji još ne znaju šta je desno šta li levo, i mnogo stoke?» (Jon. 4: 10–11).
Razmislimo o ovim rečima. Ko su oni «koji još ne znaju šta je desno šta li levo»? To su deca. Kako Gospod da se ne brine o njima?! Ali on se brine o celoj tvorevini, ne samo o ljudima, već i o stoki. Zar je Gospodu teško da pomiri Ruse i Turke? To lako može da se desi. Setimo se kako su teški i zategnuti donedavno bili naši odnosi s Kinom, a sad se uspešno razvijaju i političke, i ekonomske i kulturne veze. Bogu je sve moguće.
Gospod ljudima želi mir. I mi treba da budemo blagovesnici mira. Kad se nadvija neka opasnost možda treba ponovo da pročitamo Knjigu proroka Jone kako bismo shvatili: nije sve tako strašno ako donosimo pravilne zaključke iz ispoljavanja Božanskog gneva koji počinje da nas sustiže. Ali ako ne donosimo takve zaključke rezultat može biti vrlo žalostan. Uzgred rečeno, Ninevija je propala, proročanstvo se ipak ispunilo, ali se to desilo mnogo godina kasnije, ne u onoj generaciji koja se pokajala. Sve imperije pre ili kasnije propadaju, ništa nije večno pod suncem.
Neki ljudi su skloni upadanju u militaristički entuzijazam, koji je apsolutno neopravdan s hrišćanske tačke gledišta. Ratna dejstva uvek otkrivaju našu duhovnu nemoć. Jer imamo mač sa dve oštrice – reč Božiju i narode treba da pokoravamo svetlošću jevanđeljske propovedi. Ako to ne činimo, zarđali čelični mač počinje da gospodari i da uvodi svoj red. Tamo kuda donosimo reč Božiju, gde ne dajemo ljudima mogućnost da shvate ovu reč, da prouče ovu reč, počinje da deluje zakon «ko je jači». A reč Božija uvek deluje, samo da li smo spremni da ispoljimo usrdnost u njenom širenju?
Zemaljska Crkva se ni u kom slučaju ne naziva onom koja ratuje zbog toga što organizuje krstaške pohode. To uopšte nije svojstveno Pravoslavlju, zato što znamo: snagom vere možemo da pobedimo sile zla. I svetlost Jevanđelja obasjava ovaj svet menjajući ga, preobražavajući ga i čineći ga drugačijim. Premda, kako piše prepodobni Jovan Damaskin, u prirodi ništa ne postaje drugačije, čovek ostaje čovek, anđeo ostaje anđeo, ali po blagodati Božijoj, ako se ljudi dotakne reč Božija, ovi ljudi se mogu promeniti, ne pro prirodi, već po blagodati i iz stanja gneva preći u stanje dece Božije. To treba da tražimo.
Mirotvorac nije čovek koji leti «boingom» i vodi pregovore između UN i neke druge organizacije, koji učestvuje u operacijama NATO-a i zadaje udarce po određenim mestima. Mirotvorac je čovek koji pomaže drugom čoveku da se pomiri s Bogom. To je pravo, istinsko mirotvorstvo. A ako rat postaje neophodan, to znači da nismo bili u stanju da nastala pitanja rešavamo na duhovan način, ne pribegavajući onome što nam nije svojstveno kao obrazu Božijem.
Ali naravno, svoju dužnost treba da ispunjavamo. Da služimo vojsku, da plaćamo porez, da branimo svoju domovinu, ali je u najkritičnijem trenutku najbolja podrška koju možemo da pružimo zemlji – da doživimo pokajanje. Sad je vreme Božićnog posta i to je izuzetno aktuelno. Treba da iskoristimo ovo vreme kako bi se situacija promenila i kako bi se oni koji zveckaju oružjem i s jedne i s druge strane ipak setili da imaju decu, unuke i praunuke i da je mir – dar Božiji, a da je rat ispoljavanje ljudske agresije, đavolje mržnje i svega onoga što skrnavi čovekovu dušu.