Do kraja života Milka Kočić je listala svoj spomenar u kojem je čuvala ružu uz koju je stajala beleška: „ Dobila sam je od Petra mog 1899.“. Njen Petar je bio borac za čist narodni srpski jezik. Njegovo političko zalaganje bilo je usmereno posebno na jezik, jer u to doba nemački postaje standardni, a srpski se kvari germanizmima. Zbog toga on ovu temu aktualizuje u svojim delima, a najviše u „Jazavcu pred sudom“ i „Sudaniji“.
Jaki karakteri Krajišnika
U najboljim Kočićevim pričama dominiraju krupne, epske, muške figure. Tu je čovek jak, težak kao kamen, dosledan i veran do ludila. Ili je potpuno suprotno od toga, ali uvek je to čovek pokretan, čovek koji mašta slavne stvari i stoji usred jada života. To je onaj koji sa muški raskalašnom vedrinom laže, dočarava iluzije, meša neprikosnovenu prošlost sa komedijom sadašnjice. Mračajski prota, David Štrbac, Mrguda, Simeun Đak predstavljaju dušu i narav Krajine. Takve snažne ličnosti nose se sa prirodom i ljudima i stradaju. A sve to dočarano je jezikom koji je lik i duh Bosne. Uz takve likove, jake i tvrde bosanske figure ide i Kočić i njegova „Otadžbina“. Dirljiva i za bosansku tvrdoću katakteristična je kratka beleška od dva reda i od običnih slova, u „Otadžbini“, kojom se javlja da direktor lista ide u Beograd na lečenje.
Planinska priroda, bujna i neukrotiva, određuje sudbinu, temperament i karakter Kočićevog junaka i junakinja. Žene su jedre, jake, zdrave, ali sve one doživljavaju velike slomove zbog neuzvraćene ljubavi i nezadovoljene strasti. Erotski doživljaj ljubavi i strast imaju veoma veliki uticaj na psihologiju junaka i junakinja. Često je nezadovoljena strast kobna na psihu čoveka. Mrguda jedra, zdrava, snažna, crnih očiju žestoke je krvi. Priča o njoj je jaka, strasna i nagla. Mrguda je pravo kočićevsko čeljade na ženskoj strani. Ovo je jedina žena kojoj je Kočić posvetio toliko pažnje.
Iz Beča je pisao svojoj Milki 1903. godine:
„Tek sad te onako silno, vatreno, zanosno ljubim i volim jer veruj mi da sam te izgubio, ja bih dosad bio među mrtvima. Da sam imao revolver, pucao bih na sebe, jer ne možeš pojmiti kako me je bila obuzela nekakva duboka, neizmerna tuga i očajna usamljenost. Ovo me je tvoje lepo, nežno pismo upola izlečilo ali one vatre i snage nestalo je. Ostala je samo nežna ljubav prema tvojoj lepoti moje...Mrgude! Milko, ti si moja Mrguda! Svi književni listovi i novine hvale ovu moju pripovetku. Jedan list piše: „Mladi pisac naš tako je lepo i verno iznio i opisao Mrgudu kao da je sve to sam doživeo“.“
Muški princip je na čelu života i ljubavne istorije se događaju, ali nisu veliki problem. Ima muškaraca, ali nema ljubavnika. Ima ljubavi divlje i lude, ali nema ljubavnika. Sva Kočićeva proza prikazuje umetničku snagu neposrednog doživljavanja stvarnosti bosanskog sela i planinske prirode. Tu su slikoviti opisi seoskog života i stihija u prirodi uz živo, oštroumno i duhovito prodiranje u karakter i mentalitet bosanskog seljaka čiji je život Kočić poznavao do srži. U Kočićevom jeziku ogleda se bistrina i kristalnost planinskih vrela, čistota gorskog, visinskog daha i krepkost gorštačkog zdravlja. Kočićeva ljubav i vezanost sa Krajinom, tačnije sa Zmijanjem, vidna je od samog početka i nikad ga nije ostavljala. Isteran iz sarajevske gimnazije zbog svog borbenog i nacionalnog stava i naprasitih postupaka, učio je i završio gimnaziju u Beogradu. Povremeno je i gladovao. Otac mu nije mogao poslati pomoć , ali mu je pisao : „Da budeš čeličan i postojan kao što je postojana Kočića glavica“. Kočića glavica je brdo koje se diže iznad njihovog sela. Tu se dečak koji se našao u potpuno drugačijim uslovima života izednačio sa predelom rodnog kraja, a od njega se tražilo da bude izdržljiv kao i zemlja njegovog rodnog mesta. Nakon završenog fakulteta Kočić se vratio u rodni grad i tu mu se desila ljubav.
Ljubav sa Milkom
Upoznao je crnokosu Milku Vukmanović koja je imala vragolaste oči. Nakon njegove smrti Milka je pričala:
„Jednog dana, juna meseca 1899. godine, kad sam došla u Banjaluku, stajala sam sa svojom prijateljicom Kristom Buzahić pred dućanom njenog oca. Prišao nam je Kristin brat Stevo s još jednim mladićem. Predstavio nam se kratko: Petar Kočić. Bio je tada svršen maturant- lepo razvijen, kršan i naočit momak sa štapićem u ruci. I on je mene zaboravio. Stidela sam se da gledam u njega- takve su tada bile devojke. Pitao me je šta čitam i ponudio mi „Bosansku vilu“. Sutradan je sam šetao ispred moje kuće s crvenom ružom i štapićem. Izašla sam kradom i stala s njim na kapiju. Dao mi je „Vilu“ i ružicu. Susret je bio kratak i poznanstvo obnovljeno.“
Milka je bila Kočićeva doživotna ljubav, podrška i najzaslužnija je za čuvanje uspomene na njegov život i delo. On je u sebi nosio strah od budućnosti i onoga što mu ona donosi. Želeo je da Milka to zna. Pisao joj je:
„Ali treba i ovo da znaš: da ću ja možda po zatvorima i apsama provesti veći deo svog života, jer ćemo mi svi đaci otpočeti borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i ubija sreću. Ako si na sve pripravna, možeš poći za me, ako nisi onda je bolje da me ostaviš, pa sa mnom šta bude. Ako voliš svoj narod i ako mu želiš bolju i lepšu budućnost, zagrli se sa mnom da se kroz celi život za sirotinju borimo, jer smo i nas dvoje uboge sirote. Zato će nas narod i sirotinja blagosiljati...“.
Ljubav je bila jača od svega, Milka nije razmišljala, ona je Kočića već videla u svojim snovima. On je bio njen željeni životni saputnik, pa je bez razmišljanja pristala da s njim podeli brige, patnje ali i radosti i sreće. Venčali su se tajno 18. septembra 1904. godine u crkvi u Romanovcima, sat pre ponoći. U zoru su već bili na putu prema Beogradu. Tamo su živeli. Međutim, pored velikih priznanja Kočić nije uspevao da pronađe posao. Tek nakon nekog vremena postavljaju ga za profesora srpskog jezika i književnosti u Srpskoj gimnaziji u Skoplju. Ni tamo nije imao mira, zalažući se za društveno i socijalnu pravdu. Zbog jednog članka u novinama, ostaje bez posla. Put ga odvodi u Sarajevo gde postaje sekretar „Prosvjete“. Kočić joj je pisao iz Sarajeva 24.08.1899.:
„Ah kako mi se bilo teško rastati sa Banjom Lukom, gde mi je ostalo ono što mi je najdraže na svetu. Onu celu noć nisam mogao spavati, nego sam tri četiri puta prolazio pokraj tvoje kuće, gledeći na onaj prozor gde ti obično sediš. Nemoj se brinuti, budi vesela i pevaj, jer je pesma melem zaljubljenoj duši i rastuženom srcu. Ja ovo tebi govorim a sam se ne držim toga. Celog svoga putovanja, neraspoložen i neveseo, ćutao sam i jednako pušio, a u zraku pred očima lebdela mi je tvoja lepa slika...Ah kako je slatko ljubiti i ljubljen biti! Ne mogu ti iskazati kako sam bio srećan...slušajući silno kucanje tvoga mlađanog i žarkog srca, koje jedino za me kuca i živi. Budi vesela, opet velim, jer nas grob samo može rastaviti.“.
Od tada biva hapšen, progonjen, zatvaran. Tako prolaze prve godine njihovog bračnog života. Milka i Petar Kočić više su u mislima bili zajedno nego u stvarnosti. Iz Crne kuće Milki je tugaljivo pisao 11.11.1907.:
„Draga moja i mila Milko, i ja sam kao lud kad te ne vidim. O, da znaš kako mi je ovde tamnovati! Da si ti uza me, meni bi tako lako bilo. Ja ni o kom i ni o čem drugom ne mislim nego o tebi. Pazi na se i na svoje zdravlje. Ja sam zdrav, ne boli me ništa nego duša i srce za tobom. Milka, ti mene ne voliš, ja se ljutim na te i plačem, mnogo plačem. Ti mene možda za sve kriviš što se desilo sa mnom. Nije to sve moja krivica, jer je sve ovo moralo biti. Žarko te ljubi i grli tvoj zarobljeni Kočo.“
Imao je težak i nesrećan život, ali Milka je govorila i o lepim trenucima:
„Bilo je i svetlih trenutaka, kad ga je narod njegovog kraja izabrao 1910. za poslanika. Živeli smo tada u Banjaluci. Radio je mnogo, a pisao samo noću. Uvek bi sve meni prvo pročitao i pitao me: “Kako ti Milka izgleda?” Ja se nisam u to mnogo razumena, samo bih mu rekla: „Ti nešto oštro pišeš“. A on bi dodao: „Za ovo ću dobiti ovoliko, a za ovo ovoliko“, misleći na zatvorske mesece“.
Za Petra Kočića Milka je bila i žena i najbolja drugarica. Njihova velika ljubav je odolevala vremenu, a surovi život nije im dao mira. Prvi sin im je umro u trećoj godini života, a sreća je stigla 1914. godine kada im se rodila ćerka Dušica, koja je postala profesor jugoslovenske književnosti i ruskog jezika, prevodilac i esejista. Posle Drugog svetskog rata bila je upravnica biblioteke „Petar Kočić“ u Beogradu.
Težak život ostavio je traga na Kočićevoj duši i telu. Smešten je u duševnu bolnicu, gde je i umro dve godine nakon rođenja male Dušice. Nije dočekao oslobođenje, a u bolnici je zapisao poznate reči: „U ropstvu se rodih, u ropstvu živeh, u ropstvu, vajme, i umreh!“.
Supruga Milka Kočić ostala je sa ćerkom Dušicom da zauvek čuva sećanje na voljenog Petra.
