Nakon Drugog svetskog rata u posleratnom svetu došlo je do eksplozije kapitalističkog konzumerizma, i velike uloge medija u istom, i umetnici su u tom velikom viru proizvodnje i potrošnje počeli da traže i istražuju nove modele i metode mehaničke proizvodnje, u tehničkom smislu, dok su kao glavne teme prvenstveno uzimali ono čime su konstantno okruženi, ili bolje reći bombardovani. Konzumeristička dobra, i način života kao i ikone pop kulture. Povezan za neemotivnim, distanciranim pristupom stvaranju umetnosti, Pop Art je na neki način kodiran kao stereotipizirano muški.
S obzirom na “living gods” stavove i pozicije muških umetnika na umetničkoj sceni tog vremena, ozbiljno bavljenje umetnošću u ovo vreme za umetnice je jedino bilo moguće kroz ponavljanje onoga što radi muški deo ekipe i tako uspostavljanje kao “ozbiljne umetnice” ili alternativni načini i “kritiku” Pop arta izunutra. Ipak neretko, u mnogim slučajevima su te strategije obrni-okreni kritikovane kao igranje po pravilima pre nego njihovo izazivanje i možda baš i zbog toga, autorke su ipak u većoj meri ostale u senci svojih savremenika. Srećom, danas zahvaljujući boljem razumevanju njihove prakse i rada, umetnice Pop arta su bolje shvaćene i više prihvatane kao i njihov doprinos pravcu.
Ovo su samo neke od onih za čija imena bi trebalo da znate.
Marta Minujin
Ubrzo nakon što se iz Argentine preselila u Njujork, Minujin je postala bliska prijateljica sa Vorholom sa kojim je kasnije i radila političko-ekonomski performas Paying off the Argentine Foreign Debt with Corn, “the Latin American Gold” (1985/2011). Kao i sam Vorhol, i ona je istraživala konzumerističku kulturu ali njena umetnost je bila sasvim drugačija. Za razliku od njegovih pedantnih, mas produciranih radova koji drže posmatrača na distanci, Marta je radila hepeninge, i stvarala eksperimentalna okruženja, brišući granicu između Pop arta i participatorne konceptualne umetnosti, i njen doprinos u tom polju je nemerljiv.
Evelin Aksel
Belgijska umetnica čiji su se radovi našli na izložbama “International Pop” i “The World Goes Pop” što je za početak jedan od dobrih pokazatelja da je rehabilitacija ženskog dela i učešća prisutna. Dodatni pokazatelj Evelin što se tiče je i to da je njen rad Valentine (1966) prvi rad pop umetnice koji se našao u permanentnoj Tate kolekciji. Taj rad je legendaran i predstavlja ženu kosmonauta i svakako referira na Valentinu Tereškovu, prvu ženu koja je letela u svemir. Rad se sastoji i prave kacige i krajnje Monroeskne, stereotipizirane ženske pin up figure, međutim ona nije samo objekat muške želje već svoje samopouzdanje izvlači iz svoje tradicionalno muške profesije. Još jedan rad je izazvao dosta pažnje i to danas, ne u vreme kada je napravljen. Ice Cream je na prvi pogledan klasičan pop art rad, a na drugi jasan izraz seksualnog oslobađanja i ženskog uživanja.
Marisol
Rođena u Parizu, poreklom Venecuelanka, umetnica Maria Sol Eskobar se već u ranijoj mladosti preselila u Njujork i na neki način uspela da spoji različita nasleđa koja sa sobom nosi: evropsko, južnoameričko i američko. Ubrzo po dolasku u Njujork razvila je blisko prijateljstvo sa Vorholomi čak se pojavljuje i u dva njegova filma. Iako se danas nažalost ne može reći da su svima jednako poznati, tokom 60-ih se može odgovorno tvrditi da je Marisol bila jednako poznata kao i Vorhol , budući da je samo 1968. izlagala i na Venecijanskom bijenalu i na Dokumenti. Ipak, na samostalnu izložbu i retospekciju je morala da sačeka gotovo pola veka, i njena prva ozbiljna njujorška izložba je “Marisol: Sculptures and Works on Paper” u El Museo del Barrio, 2014. od kada realno kreće savremeno interesovanje za nju. S obzirom na to da je bila izložena i pod uticajem rada apstraktnih ekspresionista tokom svojih njujorških godina, Marisol je razvila specifičan izraz u kome inkorporira pre-kolumbijske folk uticaje i Raušenbergovsko asamblažiranje.
Paulina Boti
Sasvim sigurno veliko ime! Jedna od osnivača, i jedina žena britanskog popa koja je pored toga što je bila slikarka bila i glumica, zbog čega je često diskreditovana kao vizuelna umetnica i njeni talenti su bili pomalo obezvređivani. Pomalo je preblaga reč kada se uzme u obzir da ni jedan njen rad nije prikazan u Britaniji od njene prerane smrti 1966. do 1993. Srećom situacija se od tada menja, i Paulini se nažalost posthumno priznaje sve što je uradila za britanski pop art. Njeni radovi uključuju razna interesovanja od političkih i recimo, Kubanske krize, do popularne kulture. U svom vibrantnom koloritu Boti neretko predstavlja i ženska iskustva i seksualnost i, sa druge strane, ne ženu kao objekat i ono što je željeno, nego ženu kao aktivni faktor želje, dok su muškarci često predstavljeni kao objekti. Dobar primer za to je rad It’s a Man’s World I (1964), na kome su postavljene razne muške figure od figura Bitlsa do Alberta Anštajna i jedna ruža, simbol ženske seksualnosti za Boti.
Sturtevant
Sturtevant je radila "carbon-copy “ponavljanja” radova priznatih umetnika od Marsela Dušampa do Kita Haringa, praksa sa kojom se mnogi nisu slagali. Dok je Vorhol bio oduševljen i razumeo i opravdavao njene ciljeve i dao joj njegovo originalno platno da radi na njemu, Oldenburg je veom burno reagovao na kopiju njegovog rada The Store (1961–64). Iako često suptilne, razlike između originalnog rada i njene kreacije su primetne u dizajnu. Uzimala je kanonske Pop radove ali njeni radovi nisu printani mašinski već ručno preslikavani i otud su ispitivali pozicije umetnika muškarca heroja, autentičnost, autorska prava i učinili je neizostavnim delom Pop pravca. Kada je umetnički svet počeo da traži previše nje, povukla se na gotovo deceniju i vratila na art scenu sredinom 80-ih. Godine 2011. je dobila zlatnog lava na venecijanskom bijenalu za životno delo.
