Višnja Odri je atletičarka, sportistkinja, profesorica fizičke kulture, majka troje dece i supruga. Uskoro puni pedeset godina i ispred sebe ima jedan cilj - da istrči ultramaraton.
"Cilj mi je da 11. novembra ove godine istrčim "Maraton svih maratona". Trči se 6 ili 12 ili 24 sata, na 50 ili na 100 kilometara. Meni je želja da ja istrčim 24 sata."
*Kako izgledaju pripreme za ultramaraton?
"Ultramaraton zahteva disciplinu, posvećenost, upornost i veru u sebe.
Pored psihološke pripreme, neophodno je pripremiti organizam za dugotrajno, neprekidno trčanje. Mora se povesti računa o patikama i opremi za trčanje, da ne bi došlo do povreda. Zatim, o ishrani i hidriranju, kako tokom trke, tako i pre i posle trke. Trenažni proces se odvija u smeru prilagođavanja zglobova i mišića dugotrajnom radu. Takođe, potrebno je održati dobru krvnu sliku, prilagođenom i kvalitetnom ishranom, kako bi se napori savladali. Dobro treba planirati obim i intenzitet opterećenja, a još važnije je planirati oporavak između treninga.
Meni lično, najveći izazov predstavlja da svoje telo preusmerim sa sprinta na dugo trčanje."
*Koliko ste do sada maratona trčali?
Istrčala sam 9 polumaratona. Maraton nisam nikada, zato mi sada i jeste izazov ultramaraton. Nekako sam zadovoljila abicije koje sam imala na kratkim stazama.Višestruka prvakinja Balkana, treća sam bila u svetu i u Evropi na 2000 stipl ( Engl. steeplechase- je atletska trka sa preprekama ) u veteranskoj kategoriji.I tada kada sam istrčala bronzu 2008. godine u Ljubljani u stiplu, bila sam i zadovoljna i nekako ispražnjena jer sam se pitala: "A šta sad? Šta sledeće?"Pa sam pomislila - jedino medalja na svetskom prvenstvu i to se dogodilo sledeće godine i od onda nisam izlazila na velika takmičenja jer nisam imala šta da dopunim. Tada mi se javila ideja da nađem nešto tako izazovno, tako moćno. A to može biti samo ultramaraton.
*Kako čovek može da se spremi za maraton, kako se oslobodi stresa, šta se dešava u glavi?
Sigurno se mnogo preračunavamo. Znamo koje su kritične tačke, gde su kritični kilometri, kada se lomi sve živo. Za te neke trenutke se pripremamo psihički.
Da li koristite stručnu pomoć ili je to da sednete sam sa sobom i kažete: "Dobro, sad da se saberem pa da krenem"?
Sreća moja pa sam okružena stručnjacima, ljudima koji su dugo u sportu, koji trče maratone, polumaratone, ultramaratone... Ali dosta se radi sam sa sobom...
*Kaže se da osoba upozna sama sebe tek kada trči maraton?
Ranije u mladosti sam bila prisutna razgovoru sprintera i dugoprugaša. I kaže sprinter dugoprugašu: "Šta ti je to, to ti istrčiš začas!"
A dugoprugaš će: "Čekaj ti, ti trčiš 100 metara. Udahneš i dok si izdahnuo - gotovo! Ti si završio. A ja se setim kad sam se rodio, zašto sam se rodio, koliko još imam, a što je meni ovo trebalo.... Hiljadu pitanja ja sebi postavim tokom jedne trke. I ceo taj put - nije to ni 42 kilometra, ni 50 km, nego je to put kroz ceo svoj život. Kroz motive, patnje, radosti, pa još malo, pa još malo...
Eto, zašto oni dele medalje za svakoga ko istrči polumaraton ili maraton - zato što je pobedio samog sebe - izgurao je to, jer je savladao samog sebe. To je mnogo jaka stvar u životu inače.
"Ja sam đacima za završnu ocenu dala da trče dva puta po 10 minuta bez stajanja, pa kako mogu. Nisam tražila brzinu, samo da trče. I interesantno je da nisu mogli svi da se izbore sa sobom da izdrže 10 minuta. "Ja to ne mogu, " odustajali su tim rečima.
Onda sam im ja objasnila zašto ja to tražim od njih. Upravo zbog te borbe sutra u životu koja ih čeka. Kad im se desi neki problem, kad ih stave pred neki zadatak - tada ne smeju da odustanu! Moraju da se bore. Pokušavam na taj način da utičem na decu da budu borci, da se ne predaju lako.
Kad ste istrčali jedan od tih polumaratona, da li ste tada rešili neke od vaših životnih problema? Da li ste imali snage da se tada uhvatite u koštac sa time?
Kako ne. To me motiviše i dan danas, u svakodnevnom životu. Jer, to je borba. Kad sam mogla to, onda sve može! Sve može!
*Kad danas ljudi čuju da neko želi da trči polumaraton (21 km) ili maraton (40 km) ili ultramaraton od 50, 100 ili više kilometara, ne može a da se ne zapita: pa zašto bi neko normalan sebi to radio?
To primora čoveka da se disciplinuje što se tiče ishrane, spavanja, stila života, da bi mogao da postigne taj cilj. Jer ukoliko vi ne napunite depoe ugljenih hidrata, nećete imati energije da istrčite. Vi morate da podredite sve tom svom cilju, da bi ste uspeli. E kada možete to da napravite, onda nema tog problema koji ne možete da savladate.
Kad ljudi kažu: "Imam probleme!" Ja kažem:"Nema problema, ispred nas su samo izazovi! Na nama je da li želimo da ih savladamo ili ne. Kako to, tako i trčanje.
Ja mislim da je trčanje odličan način da sebi pomerimo granice, da se ojačamo.
Koliko je trčanje važno za jednu ženu koja ima mnogo obaveza? Da li to može da bude neki "izduvni ventil"?
Kada sam ja 2005. godine trčala, ljudi su se ovde krstili "Šta će žena sada tu, što ona ide da trči?" A sada je to toliko popularno da mi je mnogo drago.
Danas je žena suočena sa mnogo obaveza. Ona je ujutru majka, pa je i učiteljica zbog onlajn nastave, pa radi svoj posao, pa kuva i td... Svašta nešto ima, mnogo obaveza nego ranije. Mnogo je važno da odvoji vreme samo za sebe, da napuni te svoje depoe energije. Ja se krećem u takvim krugovima gde poznajem mnogo žena koje vežbaju, trče, bave se sa sobom. Ali mi je i mnogo žao kada vidim da neka žena traći to svoje vreme, a mogla bi sebi da priušti vežbu, trčanje, jer trčanje je jedan veoma jeftin sport. A toliko koristi ima i za um i za telo.
Sada punite pedeset godina, ceo život ste u sportu - da li ste primetili neku promenu na telu sada u odnosu na ranije godine?
Ja ovo iskustvo koje imam sada sa pedeset, nikad ne bih menjala za ono koje sam imala sa dvadeset godina. Istina je da brzina opada, fiziološki se žene naročito menjaju, pa je važno da vežbaju da bi se ciklusi produžili, da bi u menopauzu ušle što kasnije i td. Nisam toliko brza kao pre 10 ili 15 godina kada sam osvajala te bitne medalje, ali smatram da sam dosta zrelija kao žena...Naravno, fiziološki se dosta toga menja, ali verujte mi da je važnije ono što je u glavi.
Žena mora biti snažna, ona je stub cele porodice. Žena je stub porodice!
Šta sada da radi ona žena koja čita ovo i jako želi da trči, a nikad do sad nije potrčala ni za autobusom? Kako da krene?
Postaviti sebi realne i dostižne ciljeve. Uvek se ide od jednostavnog ka složenom, od poznatog ka nepoznatom. Znači, kaže sebi: idem danas samo da šetam samo jedan kilometar. Sutra kaže sebi: evo trčaću od jedne bandere do druge, a od druge do treće ću da šetam. Sebi postaviti ostvarive, a opet izazovne ciljeve. To je poenta. Postavite sebi ciljeve koje možete da ostvarite kako biste se motivisale za sutra, prekosutra i td.
Da li ide zajedno dijeta i trčanje? Sada je popularna Autofagija. Da li može da se kombinuje Autofagija i trčanje?
Ja sam probala autofagiju. Pre par meseci sam imala 6 kilograma viška. Međutim, ja nisma uspela to tako, jer sam na svom telu videla da meni to ne prija. Zato sam prema sebi modifikovala ishranu. Tada sam došla do zaključka da svaka osoba mora sebi da odredi šta joj prija. Ne možeš da kažeš: "neću jesti 12 sati, ili 16 sati," jer nemamo svi ista opterećenja. Nije isto da li je žena zaposlena pa sad ide ovamo-onamo, ili je neko ko sedi u kući...
Ono što sam primetila i primenila kod nekoliko osoba, to je taj individualni pristup osobi i uspele su žene da smršaju. Znači, izbaci se ono nepotrebno, nezdravo, a koristi se samo ono što daje energiju za svakodnevne aktivnosti i naravno kretanje. Nisam pristalica dijeta. Svako sebi treba da odredi šta da jede i da se mnogo, mnogo kreće. To je put ka mršavljenju.
Nije sve ni u mršavljenju, nešto je i u tome da radimo na svome zdravlju, izdržljivosti...
Pazite, kad je trčanje u pitanju, žene su izdržljivije od muškaraca. Upravo zato što imaju više masti nego muškarci. U ultramaratonima one mogu 600 ili 800 kilometara daleko lakše da istrče nego muškarci. Ima ona čuvena Dolina smrti koju veliki broj muškaraca nije moga da savlada, dok su je žene prešle, upravo zato što smo izdržljivije, ali nismo stvorene da budemo brže. Izgleda da je muškarcima data snaga, a nama valjda pamet (smeh).
Kako izgleda vaš jelovnik?
Ne jedem nikakve konditore. Slatko uopšte ne jedem jer nemam ni naviku ni potrebu. Od slanog jedem samo povrće i voće. Meso jedem, ugljene hidrate slabije. Slano mi organizam traži da bi nadokandilo izgubljeno i voda, naravno mnogo vode.
Međutim, što se vode tiče - nemam naviku da je pijem, pa da bih izdržala ovaj ultramaraton koji planiram da istrčim , moram da se naučim da pijem više vode.
(Autor: Vanja Milenković/ Stil.kurir.rs)
