Spomenko Gostić je rođen 15. avgusta 1978. u Doboju.
Kada je počeo rat živeo je sa majkom Milenom u selu Jovići nadomak Maglaja, koje je bilo okruženo naseljima sa većinskim muslimanskim stanovništvom, pa se ubrzo našlo na prvoj liniji fronta.
Rano je ostao bez majke, koja je iznenada preminula, pa je detinjstvo proveo sa bakom. Nedugo nakon početka rata i njegova baka gine od granatiranja sela od takozvane Armije Republike BIH,
Tako ovaj mladi junak ostaje potpuno sam.
U ratu, kao dobrovoljni član vojske, Spomenko je raznosio hranu srpskim vojnicima. Dok je vršio svoj zadatak biva ranjen, uletevši sa konjskom zapregom u minsko polje. Kako je sam govorio – “Sve se to prevaziđe”, te se i Spomenko vrlo brzo vratio svojim vojnim zadacima.
20. marta 1993. godine, žureći kući da iz peći izvadi hleb koji je pekao da nahrani svoje prijatelje vojnike, gine na Ozrenu od granate ispaljene sa muslimanske strane zajedno sa još pet srpskih vojnika.
U ratu je izgubio sve: porodicu, dom, detinjstvo i, na kraju, život.
Saborci ga pamte kao neverovatno hrabrog i vrednog dečaka, a ostaće zabeleženo da je odbio ponudu jedne srpske porodice iz Francuske da ga usvoji i odvede da živi sa njima.
Spomenko je, zahvaljujući se, tom prilikom rekao: “Neću da budem dezerter i da ostavljam svoj narod kad je najgore. Biću ovde do kraja, dok ne dočekamo mir i slobodu, a onda… videćemo.”
Spomenko je posmrtno odlikovan Medaljom zasluga za narod.
