Da li je Ljilja Brik bila prelepa? Neki bi rekli da nije bila ni lepa. Pa ipak, Panin, njen savremenik, napisao je: „Njen pogled pada na trepavice i od uzbuđenja potamni. Ima božanstvene oči; njen izraz lica je istovremeno strastven i sladak; sve to uokviruju tamna kosa s riđim odsjajem i jarkocrveni karmin na usnama. To je izgled fatalne žene koja mnogo zna o ljubavi među ljudima, i duhovnoj i telesnoj.” Bila je mršava, niska, sitna, s krupnim očima, šarmantna i ženstvena – muškarci nisu imali nikakve šanse da joj odole.
Elza Triole, rođena sestra Ljilje Brik, ovako je opisala: „Ima pune usne, idealne zube, blistav ten. Grudi su joj lepo oblikovane, bedra obla, noge duge i mali stopala i šake. Može da hoda gola, svaki delić njenog tela dostojan je oduševljenja. Uostalom, ona voli da se šeta gola, nije je stid. Kad bi se spremala za bal, mama i ja smo volele da je gledamo dok se oblači. Uvek sam bila nema od ushićenja.”
Moskovski advokat Jurij Aleksandrovič Kagan i Elena Juljevna, profesorka muzike, rođena Berman, dobili su ćerku Ljilju 1891. Još u detinjstvu, budući da je bila zaljubljive prirode, imala je ljubavne dogodovštine. Po rečima same Ljilje: „Mama sa mnom nije imala ni minut mira, nije skidala oči s mene.”
Njena neodoljivost bila je očigledna još u učeničkom dobu – kućni učitelj joj je samoinicijativno pisao sastave koje je ona čitala pred gostima kao svoje. Publika je bila oduševljena talentom i zrelošću mlađane Ljilje, bar dok se nije otkrila istina.
Iako vrlo mlada, već je bila fatalna, pa su je roditelji poslali kod bake u Katovice (Poljska). Ni tamo nije bila dugo jer je „preživela” dve prosidbe, i roditelji su je brže-bolje vratili u Moskvu. Sa 13 godina upoznala se sa 17-godišnjim Osipom Brikom i zaljubila se na prvi pogled. U početku zaljubljenost nije bila obostrana. Posle nekoliko godina postala je gospođa Brik, na vrlo neobičan način. Naime, bila je trudna, poverila se Briku, i on je zaprosio, da se Ljilja ne obruka. Ipak, roditelji su je odveli na nelegalni abortus, koji je bio nevešto izveden, i to je najverovatnije razlog što kasnije nije imala dece.
Formula privlačnosti vrlo je jednostavna, kaže Ljilja: „Treba ubediti muškarca da je izuzetan, čak i genijalan, ali drugi to ne razumeju. I dozvoliti mu ono što mu je bilo zabranjeno: na primer, da puši u stanu, ili da ide gde mu se prohte. Treba mu dozvoliti i da povremeno bude vitez koji vas spasava. Sve ostalo srediće dobra obuća i svileni donji veš.” Ona je živi dokaz da fatalna žena ne mora nužno da bude lepotica.
Iako je bila u braku, flertovala je neprestano, ali bez prelaženja „granice“, sve dok se 1915. nije pojavio perspektivni pesnik Majakovski. Ljiljina mlađa sestra Elza dovela je svog dečka kod Brikovih.
Majakovski piše u dnevniku: „Jul 1915. Radostan datum. Upoznao sam LJ. J. i O. M. Brikove.” Te večeri pesnik je pronašao svoju muzu. Ljilja takođe piše, malo drugačije: „Valođa se zaljubio u mene odmah i zauvek. Kažem – zauvek, vo vjeki vjekov – zato što će tako biti vekovima, i neće se roditi takav vitez koji bi mogao tu ljubav da zbriše s lica zemlje.” Vrlo brzo je dom Brikovih postao i njegov, bili su „porodica”.
U memoarima Ljilja piše kako je Majakovskom zamerala sve, čak i izgled, visinu, što je bučan, pa i prezime koje je podsećalo na „vulgarni pseudonim”. Navodno je Valođom bio opčinjen njen voljeni muž Osja, bio mu je izdavač kad niko nije želeo da štampa njegove stihove. I tako u krug: Majakovski je zaljubljen u Ljilju, Ljilja u Osju, a Osja u Majakovskog. I svi žive zajedno.
Interesantno je da u to vreme među supružnicima prestaje fizička ljubav. Ženski deo, odnosno Ljilja, snašla se živeći s dvojicom muškaraca, zadovoljivši i duhovnu i fizičku ljubav.
Nema dileme da je Majakovski ludo voleo Ljilju Brik. Možda o tome najbolje svedoči jedna epizoda: sedeli su u kafeu, za stolom do njih čuvena novinarka Larisa Rejsner. Odlazeći, Ljilja je zaboravila torbicu po koju se pesnik vratio. Novinarka je tužno rekla: „Nosićete tu žensku torbicu do kraja života.” „Larisa, draga moja, ovu torbicu bih i u zubima nosio kao pas, u ljubavi nema uvrede”, glasno je odgovorio Majakovski.
Tužna životna priča Fride Kalo: Večita borba između života i smrti i buran brak pun prevara!
Lju – tako je Majakovski zvao Ljilju – bila je njegova muza, neke pesme bile su joj direktno posvećene, na primer Лиличка! (Ljiljica!). Bilo je nejasno čime ga je toliko očarala, skoro omađijala. Ispunjavao joj je sve želje, pa i da dobije automobil direktno iz Pariza. Vozila ga je najčešće sama ulicama Moskve.
Na samoubistvo Majakovskog reagovala je prilično grubo izjavivši da je uvek bio „neurastenik”, dok je smrt Osipa Brika teško prežalila. „Kad više nije bilo Majakovskog – nije bilo Majakovskog, a kad je umro Brik – umrla sam ja.” Ipak, radila je na sabranim delima Majakovskog, a kad su se pojavili problemi u vezi s izdanjem, napisala je pismo Staljinu i uverila ga kako mora da joj pomogne. Ne samo da je pomogao, već je Ljilji dodelio i trećinu nasleđa Majakovskog (druge dve majci i sestrama), uključujući i penziju, kao i polovinu honorara za sve što će se tek izdati, što je kasnije Hruščov ukinuo. Ako je za utehu, isto je uradio i naslednicima Gorkog i Tolstoja.
Ljilji u spremanju zaostavštine Majakovskog pomaže Galina Katanjan, koja piše: „Bilo mi je 23, a njoj 39 godina kad sam je upoznala. Začudila sam se – pa ona uopšte nije lepa! Posle sekund-dva, kad mi se nasmešila, bila mi je prelepa. Mnogo sam je volela na početku, a kasnije sam je mrzela jačinom kojom samo žena može da mrzi drugu ženu. Vreme je učinilo svoje: nisam zaboravila i nisam oprostila, ali boli i mržnje kod mene više nema. Majakovski, koji je za mene sveto sećanje – voleo je Ljilju bezmerno. Ne smem dozvoliti da se o njoj misli loše.” Da bi se ovo razumelo, treba znati da je Galinu 1938. ostavio muž zbog Ljilje Brik. Vasilij Katanjan je postao njen treći i poslednji muž. Poslednji zvanični muž. Inače biograf Vladimira Majakovskog!
S Osipom Brikom formalno se razvela kratko vreme posle samoubistva Majakovskog. Udala se za Vitalija Primakova, visokog vojnog zvaničnika koga je Staljin streljao 1937. godine. Te 1930. Majakovski se ubio, razvela se s Brikom, i na jesen se udala za Primakova. Godinu dana posle streljanja Primakova udala se za Vasilija Katanjana, s kojim je ostala do smrti. Osip Brik, s kojim nije prekidala vezu, umro je 1945. godine od srčanog udara na pragu svoje kuće.
Vitalij Primakov skoro da je imao istu istoriju kao i Majakovski s Brikovima: živeo je zajedno s njima, bio Ljiljin ljubavnik, Osip Brik mu se divio… Primakov je bio lep, jasnih plavih očiju, bisernobelih pravilnih zuba, atletski građen, izvanredan jahač, kavaljer lepih manira, obrazovan, odličan govornik, engleski je govorio bez akcenta, dobar i odgovoran.
Ljilja Brik piše Osipu Briku iz Sverdlovska, gde je s novim mužem jer su ga tamo prekomandovali: „Grejem vodu na primusu i umivam se u lavoru. Shvataš da nisam o tome maštala.” Pisala mu je i iz Kazanja, Rostova, Kislovodska, pa iz Berlina i Hamburga, gde god joj je muž službovao. Dve godine pre smrti postao je glavnokomandujući za Lenjingradsku vojnu oblast, i, ko bi rekao, vrlo brzo se u dom supružnika Primakovih doselio Osip Brik sa svojom devojkom, inače ženom udatom za njegovog prijatelja. Režiser Jarmatov je napisao o poseti njihovom domu: „Nikako nisam mogao da razumem šta se dešava. Osećao sam se beznadežno nazadnim u odnosu na nova dostignuća na porodičnom planu.”
Kad je Vitalij Primakov bio uhapšen, zatim osuđen kao „neprijatelj naroda”, iz stana se prvo iselio Osip Brik, a posle streljanja i Ljilja, ali s novim ljubavnikom – Vasilijem Katanjanom. Otišla je na Jaltu i odatle pisala Briku: „Živimo u stanu s pogledom na more. Vasja je apsolutnom pažljiv – doručkuje sam, a sve ostalo vreme je sa mnom, i oko mene je puno ruža.”
Primakov je rehabilitovan 1957. godine. Još pre toga, raspoloženje prema Ljilji Brik se promenilo. Iako je uvek bila skandal-majstor, ipak je imala i poštovanje javnosti kao muza i osoba koja je umela da prepozna talente i dâ im vetar u leđa. Odnekud je isplivalo pismo Majakovskog prevoditeljki Eli Džons, koja je u SAD Majakovskom rodila ćerku, u kojoj Ljilju Brik naziva „zlim genijem”.
Fotografije na kojima su zajedno Ljilja Brik i Majakovski su retuširane i na njima nema Ljilje. Njenog imena nema ni u knjigama o Majakovskom. Teorije o ubistvu a ne samoubistvu Majakovskog počele su da se šire uključujući Brikove, posebno Ljilju, kao glavnoosumnjičene. Javnost je na njih počela da gleda kao na lešinare koji su manipulisali ljudima i živeli na tuđoj grbači, a Ljilju Brik je Aleksandar Suzmin nazvao „seksualnom udarnicom”. Više nije bio u pitanju samo Majakovski, već i Primakov, Katanjan…
O Ljilji Brik
Majakovski: Ti nisi žena, ti si – izuzetak
Iv Sen-Loran: Ona nikad nije bila banalna, o svemu je imala svoje mišljenje, i s njom je uvek bilo zabavno
Japanske novine povodom smrti: Ako je ta žena uspela da izazove tako jake ljubav, mržnju i zavist – proživela je neverovatan život
Ljilja je nastavila da živi kao i do tada, zavodila je, što namerno što nenamerno, sve oko sebe. Govorilo se da je i kao osamdesetogodišnjakinja plenila pažnju – menjajući glas i izraz lica svakome oko nje činilo se da je poseban, glavni u njenom životu. Posebno muškarci. Katanjan je pisao: „Ljilja ima mnoge talente, ali najveći je što ume da živi.”
S Pablom Nerudom se intenzivno družila najviše preko pisama i telefona, ali je i on dolazio u Rusiju da je poseti. Svojevremeno je napisao: „Nisam znao za vatru njenih očiju, ali sam iz portreta na koricama Majakovskog pretpostavljao da su upravo te oči, danas svetlije i tužnije nego nekada, zapalile purpur ruske avangarde.” U jednom od pisama posvetio joj je stihove.
Fransoa-Mari Banje u Figarou je 1975. godine (Ljilji je tada bilo 84 godine!) objavio: „Spoljni ugao njenih duboko usađenih očiju lepo ističe crni krejon. Ruke su joj male i neobično tanke, i onako govorljiva, koristi se njima kao da igra. Oduševili su me njen glas i način na koji govori. Glas joj je poput struna kvarteta. Njen šarm blista, kao proleće.”
Za proslavu Ljiljinog 85. rođendana Iv Sen-Loran priredio joj je zabavu: u čuvenom pariskom restoranu Maksim ugostio je mnoge njene prijatelje, uključujući i Polinu i Filipa Rotšilda. Aktivno se dopisivala sa Solženjicinom, Lujom Aragonom (mužem njene sestre Elze Triole) i mnogima drugima.
Završila je život samoubistvom 1978, u 87. godini. Pala je s kreveta i slomila kuk. Bila je prinuđena da leži, a operaciju je odlučno odbila. U svesci, koja je stalno bila pored kreveta, napisala je slabašnim rukopisom da za njenu smrt ne krive nikoga. Popila je tablete nembutala.
Po njenoj želji, spalili su je i pepeo razvejali vetrom u Podmoskovlju. Govorila je prijateljima: „Zašto biste me sahranili? Sigurno će se naći oni koji bi želeli da me i posle smrti uvrede, da oskrnave moj grob.”
Iako su publikovani neki delovi njenih dnevnika, koje je vodila od gimnazijskih dana, obavezala je naslednika, sina Vasilija Katanjana, da se njeni dnevnici ne objavljuju do 2028. godine.
