Harijet Tabman rođena je kao Araminta Minti Ros u okrugu Dorčester, Merilend. Kao i kod većine robova u SAD – u, ne zna se tačan datum rođenja, ali pretpostavlja se da je to bilo 1820. godine. Bila je robinja u vlasništvu Edvarda Brodesa i njen rani život je bio pun poteškoća. Brodes je prodao njene tri starije sestre i ona nikad više nije čula za njih. Kasnije je pokušao da proda i njenog najmlađeg brata, ali njena majka je hrabro pružila otpor dajući time moćan primer svojoj ćerki.
Fizičko nasilje je bio deo njenog svakodnevnog života, a tragove učestalog bičovanja i batina je nosila do kraja života. Sa 12 godina doživela je i tešku povredu glave kada ju je jedan robovlasnik pogodio metalnim tegom od dva kilograma. Povreda je izazvala vrtoglavice, glavobolju, epilepsiju i nakrolepsiju, koje su je pratile tokom celog života. Posledice su bile i čudne vizije i živopisni snovi koje je ona tumačila kao poruke od Boga (bila je pobožna hrišćanka i tu svoju strastvenu veru u Boga je vrlo rano stekla).
Do trenutka kada je odrasla oko polovina Afroamerikanaca na istočnoj obali Merilenda je bilo slobodno. Nije bilo neuobičajeno da se sklapaju brakovi između slobodnih i porobljenih crnaca. Takav je bio i brak koji je Harijet sklopila sa slobodnim crncem Džonom Tabmanom 1844. godine, i odmah posle venčanja promenila je svoje ime. Malo se zna o ovom braku, ali neki istoričari pretpostavljaju da su ovim potezom pokušali da kupe njenu slobodu.
Izgledalo je kao da će zauvek ostati na plantaži, a onda se razbolela, što je umanjilo njenu robovsku vrednost. Njen vlasnik je pokušao da je proda, razni kupci su dolazili i „razgledali“, ali, pre ikakve moguće kupoprodaje, Edvard Brodes umire. Njegova smrt nije promenila ništa u njenom životu, samo se još više povećala verovatnoća da će biti prodata. Harijet je tad shvatila da više ne može da čeka da joj porodica Brodes odlučuje sudbinu.
Njen prvi pokušaj bekstva bio je neuspešan pošto su se njena braća Ben i Henri predomislili i naterali je da se vrati sa njima na plantažu. Međutim, Harijet nije odustala od svog sna o slobodi, pa 1849. godine ponovo beži, ali ovog puta sama. Koristila je tzv. „podzemnu železnicu“ – mreža koju su činili slobodni crnci i beli abolicionisti. Put je bio jako težak i mučan, dug čak 145 kilometara, a da bi izbegla goniče kretala se noću i spavala u močvarama.
U Filaderfiju je stigla posle 26 dana hoda i umesto da uživa na sigurnom i gleda samo sebe, ona je mislila na svoju porodicu i sunarodnike koji su patili u ropstvu. Radila je neobične poslove i skupljala novac sve sa ciljem da ih izvuče i prebaci na slobodni Sever.
Tokom jedanaest godina organizovala je 13 ekspedicija, i uspela da spasi svoju porodicu i još oko 300 drugih robova (neki procenjuju da ih je bilo i 3.000).
Zahvaljujući ogromnoj hrabrosti koju je posedovala mnogima je postala simbol slobode i njihov crni Mojsije, kako su je kasnije nazvali.
Njena glava je bila ucenjena ali, uprkos posterima ispod kojeg velikim slovima piše „traži se“, kao da je kriminalac, nikada je nisu uhvatili. Sa druge strane, ni ona nikada nije izgubila putnika, niti im je dozvoljavala da se predomisle i vrate! Zapretila bi svakome ko pomisli da pobegne – ili će da nastavi dalje ili će da umre. Jednom je, kažu, morala da drogira bebu da ih goniči ne bi otkrili. Valja naglasiti da je imala vrlo razrađen plan: bežali su subotom, jer su robovlasnici nedeljom odmarali i ne bi primetili da neko nedostaje sve do ponedeljka, i tokom zime, jer su tada noći duže a većina robovlasnika u toplom.
Sa izbijanjem Građanskog rata, Harijetin otpor ropstvu se nije završio. Naprotiv, ona je videla pobedu Unije kao ključni korak ka njegovom ukidanju. Radila je kao medicinska sestra i kuvarica, a kasnije i kao špijun za vojsku Unije. Bila je neustrašiva žena, pa ne čudi odluka da upravo ona predvodi naoružanu jedinicu na reku Kombahi i time postane prva žena (i još crna) vojskovođa u Građanskom ratu.
NE PROPUSTITE
Uspela je da zauzme nekoliko plantaža, uništi infrastrukturu i zalihe, i što je najvažnije, oslobodi preko 750 robova! Pritom, nijedan vojnik koji je bio pod njenom komandom nije izgubio život. I pored svih zasluga, vojnu penziju je dobila tek posle 35 godina.
Ostatak svog života provela je u Obernu pomažući svojim sunarodnicima da izgrade nov život na slobodi. Ponovo se udala 1869. godine za veterana Građanskog rata Nelsona Dejvisa, a 1874. godine usvajaju devojčicu po imenu Gerti.
U svojim kasnijim godinama zalagala se za žensko pravo glasa i sarađivala sa sifražetkinjama Suzan Entoni i Emili Hovland. Takođe, bila je glavna gošća na prvom sastanku Nacionalne federacije Afroameričkih žena, a uprkos njenoj slavi i ugledu, nikada nije bila finansijski obezbeđena i živela je u konstantnom siromaštvu.
Umrla je 1913. godine od upale pluća okružena prijateljima i porodicom. Kažu da su njene poslednje reči bile: „Idem da pripremim mesto za vas“. Sahranjena je sa (polu)vojnim počastima na groblju Fort Hil u Obernu.
U godinama koje su sledile postala je američka ikona. Inspirisala je generacije Afroamerikanaca da se bore za jednakost i građanska prava, i da uvek moraju da veruju u mogućnost otpora.
