Životna priča

Dramatični život Josipa Broza Tita: Logor, ranjavanje, borba, slava i ljubavnice...

Život toliko bogat da ne može da stane ni u jedan filmski scenario

Zanimljivosti
Autor:
Foto: Profimedia

Josip Broz Tito je bio jugoslovenski komunistički revolucionar, državnik, diplomata, lider Saveza komunista Jugoslavije, te doživotni predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

 

Rođen je 7. maja 1892. godine u Kumrovcu, a preminuo 4. maja 1980. godine u Ljubljani. Bio je vođa Narodno-oslobodilačke borbe u Drugom svetskom ratu, jedan od idejnih tvoraca socijalističke države, predsednik Saveza komunista, ministar odbrane Jugoslavije, premijer Federativne Narodne Republike Jugoslavije, te predsednik SFRJ.

 

Jedan je od osnivača Pokreta nesvrstanih, te njegov generalni sekretar. Smatra se jednom od najznačajnijih ličnosti 20. veka.

Njegov otac Franjo je bio Hrvat i majka Marija (devojački Javeršek) Slovenka. Marija je poreklom iz sela Posrede. Kada joj je bilo 16 godina upoznala je Franju Broza. Venčali su se 1881. godine. Josip je bio sedmo od petnaestoro Franjine i Marijine dece. Brozovi su se, poput većine tadašnjih porodica, bavili zemljoradnjom. Kada je Josip napunio četiri godine preselio se kod deda Martina Javeršeka u slovenačko selo Posrede. U Kumrovec se vratio pred polazak u osnovnu školu. S obzirom da je odrastao u sredini gde se govorio slovenački jezik bilo mu je teško da prati učitelja i razume kajkavski dijalekt kojim je on govorio. Zbog toga je ponavljao prvi razred. Nije bilo mnogo vremena za učenje jer je morao pomagati roditeljima. Svaki dolazak iz škole značio je voditi kravu na ispašu, pa su mu domaći zadaci ponekad bili sporedna briga. Ipak, uspeo je da uspešno završi četiri razreda osnovne škole.

 

Po završetku škole roditelji su ga ponovo poslali u Posrede. Ovog puta trebao je da radi kod ujaka koji je imao farmu krava. Tu je proveo dve godine, a shvativši da ne želi da ostatak života provede kao ujakov nadničar bez plate, odlučio je da sa 15 godina ode u Sisak i zaposli se kao konobar. Počeo je da radi u vojničkoj kantini penzionisanog austrougarskog narednika Ignjaca Štigla.

 

Kako je zabeležio u svojim memoarima Broz se sa gorčinom seća toga vremena, jer je umesto da nešto nauči radio od jutra do mraka. Shvativši da konobarisanje u kafani nije rešenje, mladi Broz je zamolio zanatliju Nikolu Karasa da ga zaposli u svojoj radionici. Karas je pristao uz uslov da dobije saglasnost Franje Broza. Otac je podržao mladića, pa je Josip 24. novembra 1907. godine postao šegrt u Karasovoj radionici. Uporedo sa praktičnim zanatom pohađao je i u šegrtsku školu gde je prvi put došao u kontakt sa listom „Slobodna riječ“ koju je štampala Socijaldemokratska stranka.

 

2. decembra 1910. godine položio je ispit za majstora, te odlučio da posao potraži u Zagrebu. Zaposlio se kod majstora Vilima Haramine u zagrebačkom naselju Ilica. Ubrzo potom se učlanio u Savez kovinskih radnika i Socijaldemokratsku stranku Hrvatske koja se borila za prava radnika.

 

Usledio je veliki protest socijalista i radnika koji su tražili veća prava u kome je i Broz učestvovao. Nakon toga se nakratko vratio u Kumrovec, a potom se u potrazi za poslom zaputio u Ljubljanu i Trst. Prvi pokušaj da se zaposli u Sloveniji je propao, pa se ponovo vratio u Zagreb gde je radio u radionici Avgusta Knasa. Upoznavši se se procesom proizvodnje i popravke automobila preselio se u Ljubljanu te počeo da radio u fabrici metalne robe. Ipak, nakon samo godinu dana firma je propala, a više od 150 radnika je ostalo bez posla. Nakon toga je preselio u Češku gde je radio u Škodinoj fabrici u Plažnju. Odatle ga je put odveo u nemački grad Ruhr. Putovanje je nastavio u Austriji, a u oktobru 1912. godine počeo je da radi u bečkoj fabrici konstrukcija za mostove „Griendl“.

 

Iskustvo koje je ranije stekao pomoglo mu je da se zaposli kao probni vozač i mehaničar u fabrici automobila „Dajmler“. Uporedo sa tim slušao je predavanja u Radničkom domu u Bečkom Novom Mestu. Ipak, dalji napredak u karijeri prekinuo je poziv za služenje vojnog roka u Austrougarskoj vojsci. Prvo je služio u carskom puku u Beču, a potom u 25. domobranskom puku u Zagrebu. Nakon što je završio podoficirsku školu dobio je čin vodnika, ali pred sam kraj vojnog roka 1914. godine Austro-Ugarska je objavila rat Srbiji. Rusija je stala na stranu Srbije, a Nemačka na stranu Austrougarske. Nemačka je potom objavila rat Rusiji i Francuskoj, a Engleska podržala Rusiju. Tako je počeo Prvi svetski rat. Dobar deo Hrvata pridružio se Srbima, a posle toga su usledila hapšenja, pritisci i pretnje.

Brozov puk je dobio premeštaj u Petrovaradin, a potom su prebačeni na ruski front. Tokom jedne od bitaka Broz je ranjen, a potom i zarobljen. Rane koje je doživeo, potpomognute tifusom 13 meseci su ga zadržale u bolnici. Kada se oporavio, kao ruski zarobljenik prebačen je u logor Kunguru na Uralu. Pošto se žalio Crvenom krstu na nedostatak hrane završio je u zatvoru. Tu je počeo da uči ruski jezik. Čitao je Tolstoja i Turgenjeva, te kako neki istoričari navode, pratio situaciji u Rusiji. Naime, te 1917. godine srušen je ruski car Nikola II, a na čelo sovjetske države je došao Lenjin.

 

Istoričari se ne slažu oko toga da li je Tito učestvovao u demonstracijama i da li se pridružio Crvenoj gardi. Godine 1920. se vozom vratio u Zagreb. Povratak u Jugoslaviju Ponovo se zaposlio u jednoj zanatskoj radionici, ali se ovog puta pridružio radničkom sindikatu i učlanio u Komunističku partiju Jugoslavije. Kada su krajem novembra 1920. godine održani izbori za Ustavotvornu skupštinu Komunistička partija je osvojila 200 000 glasova i 58 poslaničkih mandata u Skupštini. Prema nekim istoričarima već tada su komunisti spremali atentat na kralja Aleksandra I Karađorđevića. Pretnja koja se nadvila nad prestolonaslednikom i jačanje komunističkog pokreta rezultovalo je odlukom od 30. decembra kojim je zabranjen rad Komunističkoj partiji Jugoslavije. Uprkos tome, komunisti su nastavili tajno da se organizuju. Broz je 1924. godine izabran za člana Okružnog komiteta KPJ u Bjelovaru. Ubrzo potom je uhapšen. Nakon osam dana provedenih u zatvoru izveden je pred sud koji ga je oslobodio optužbi.

Polovinom 1925. godine Broz je počeo da radi u brodogradilištu u Kraljevcu. Tada započinje veliki štrajk radnika čiji organizator je bio lično on. Štrajk je nakon osam dana urodio plodom, radnicima su obećane veće i redovnije plate, ali je Tito dobio otkaz. Karijeru je nastavio u fabrici vagona „Jasenica“ u Smederevskoj Palanci. Tu je ponovo pisao o lošim uslovima rada, radnom vremenu od 16 časova dnevno, malim platama i lošim higijenskim uslovima. I odatle je otpušten u proleće 1927. godine, pa se ponovo vratio u Hrvatsku.

 

Tokom boravka u Rusiji upoznao se sa radom komunističkog pokreta, a njegova ideja o stvaranju socijalističkog društva iz godine u godinu bila je sve jača. Postoje razne teorije šta je Broz radio u periodu nakon povratka u Jugoslaviju. U Zagrebu je ponovo uhapšen pod optužnicom da je „rasturao“ komunističku literaturu. Smešten je u Ogulinski zatvor, a zbog odlaganja početka procesa započeo je štrajk glađu. Rasprava je počela 28. oktobra 1927. godine, a Broz je osuđen na sedam meseci zatvora. Po izlasku u zatvora postao je član Mesnog komiteta KPJ u Zagrebu, sekretar Saveza metalskih radnika, te sekretar Saveza kožarskih i prerađivačkih radnika. Za sekretara Mesnog komiteta izabran je 26. februara 1928. godine. Samo nekoliko meseci kasnije imenovan je sekretarom Biroa Centralnog komiteta KPJ, te sekretarom Pokrajinskog komiteta KPJ za Hrvatsku.

 

Samo dva dana kasnije ponovo je uhapšen. Suđenje je počelo 14. novembra 1928. godine. Na pitanje sudije da se izjasni o svojoj krivici Broz je odgovorio da priznaje da je član ilegalne KPJ, da je radio na propagandi ideje komunizma, da je ukazivao radnicima na nepravdu koja im se čini, ali da ne priznaje „buržoaski sud“ jer se smatra odgovornim samo svojoj Komunističkoj partiji. Osuđen je na pet godina zatvora i prebačen u zatvor Lepoglava. Tu je upoznao Mošu Pijadu, slikara, novinara i komunistu iz Beograda. Koristili su razne načine kako bi im u zatvor stizale knjige i druga literatura.

 

Kralj Aleksandar I je 6. januara 1929. godine raspustio Narodnu skupštinu, zabranio političke stranke i preuzeo potpunu vlast u zemlji. Komunisti su se našli u još težem položaju. Dve godine kasnije Broz je premešten u Maribor. Cilj je bio da se politički osuđenici razmeste kako bi se smanjio rizik od njihovog eventualnog organizovanja i sprečila dalja aktivnost. Broz je u Mariboru upoznao Rodoljuba Čolakovića sa kojim je delio ćeliju skoro godinu dana. Odatle je premešten u Ogulin, a u martu 1934. pušten je na slobodu. Ipak, bio je pod budnim okom policije zbog svoje prošlosti, pa je morao često da se krije. Jedno vreme je bio u Kumrovcu, potom u Somboru i u Zagrebu. Izabran je za člana Pokrajinskog komiteta za Hrvatsku, a zatim ušao u Centralni komitet KPJ i postao član Politbiroa.

 

Posle posete Beču i Moskvi u junu 1936. godine izabran je za organizacionog sekretara Komiteta. 20. septembra 1938. godine imenovan je političkim sekretarom Centralnog komiteta KPJ. Drugi svetski rat Nemačka je u martu 1938. godine napala Austriju, a godinu dana kasnije osvojila Čehoslovačku i Poljsku. Vlada Kraljevine Jugoslavije bila je naklonjena Nemačkoj, dok su komunisti i obični građani to smatrali pogubnim. Od 19. do 23. oktobra 1940. godine u Zagrebu je održana Peta zemaljska konferencija KPJ. Tajnom sastanku je prisustvovalo 105 delegata, a Tito je upoznao članove Partije o tome šta se radilo prethodnih godina i šta treba da se radi u budućnosti. Na tim sastancima nastala je ideja da „Jugoslavija treba da bude zemlja mnogo naroda i narodnosti“. Time je želeo da poruči da će, ukoliko preuzmu vlast, komunisti vratiti prava Crnogorcima, Makedoncima, Albancima, Mađarima i drugima. Već 24. marta 1941. godine Vlada Jugoslavije je u Beču potpisala dokument o pristupanju „Trojnom paktu“ i time i zvanično stala na stranu Nemačke i Italije. Dva dana kasnije usledio je vojni puč kojim je smenjen knez Pavle Karađorđević, a na njegovo mesto postavljen maloletni knez Petar II.

 

Narod je izašao na ulice uzvikujući parolu „Bolje rat nego pakt“. Hitlerov odgovor je usledio već 6. aprila kada je krenulo bombardovanje Beograda. U prvom naletu stradale su hiljade ljudi. Četiri dana kasnije Nemci su ušli u Zagreb, a 12. aprila u Beograd. Kralj Petar II i Vlada napustili su zemlju. Narod je ostao sam. Deo kraljeve vojske okupljen oko Dragoljuba Draže Mihailovića osnovao je Pokret otpora protiv okupatora. Zbog toga što su se krili po šumama i izvodili „gerilske“ napade nazvani su četnicima. Na sednici Politbiroa Centralni komitet je 4. jula 1941. godine doneo odluku o dizanju ustanka. Nemci su aprilu u Beograd ušli sa 80 000 vojnika, nakon što su se četnici i partizani počeli organizovati prema nekim procenama nacističkih vojnika bilo je oko 500 000. Na području Jugoslavije ratovali su Nemci, Italijani, Bugari i Mađari. Svaka od ovih zemalja želela je za sebe deo Jugoslavije. Pošto su partizani s jedne strane, a četnici s druge počeli da pružaju otpor, Nemci su doneli odluku da za svakog ubijenog vojnika ubiju stotinu civila. Usledio je masakr u Kragujevcu u kome je poginulo skoro tri hiljade civila, među kojima i 300 učenika Gimnazije i njihovi profesori.

 

Tokom Drugog svetskog rata nastali su logori Jasenovac, Stara Gradiška, Banjica, Kerestinac, te dečji logor u Jastrebarskom. Shvativši da se bore protiv istog neprijatelja Tito i Draža Mihailović su se tri puta sastajali kako bi pregovarali o ujedinjenju u borbi protiv neprijatelja. Nisu se složili jer je Broz želeo socijalističku državu, a Draža monarhiju. Zato su svaki dalji pregovori propali, pa su počeli između sebe da ratuju partizani i četnici. Prva proleterska briga osnovana je 21. decembra 1941. godine u bosanskohercegovačkom gradiću Rudo. Sledećeg dana partizani su počeli da učestvuju u borbama. Krajem novembra 1942. godine u Bihaću je održano Prvo zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) na kome su usvojene glavne odluke i „udareni temelji buduće države“. Borbe su bile neprestane, a jedna od najžešćih odigrala se na Sutjesci tokom koje je Tito ranjen. Partizani su ipak uspeli da probiju obruč i da se zajedno s ranjenima povuku na sigurnu teritoriju. Jedinice NOB-a su uspele da razoružaju desetak italijanskih divizija, a Italija je proglasila kapitulaciju. Drugo zasedanje AVNOJ-a održano je u Jajcu 29. novembra 1943. godine. Na tom sastanku je Jugoslavija proglašena federativnom državom ravnopravnih naroda i narodnosti. Zabranjen je povratak kralja u državu do kraja rata, te izabran Nacionalni komitet koji je preuzeo funkciju privremene Vlade. Tito je izabran za predsednika Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, te zbog izuzetnih zasluga u vođenju Narodno-oslobodilačke borbe dobio čin maršala. Time borbe nisu prestale, niti je rat završen. Naprotiv, 25. maja 1944. godine nemačke snage su izvršile VI ofanzivu sa ciljem hvatanja Tita. Akcija je nazvana „Konjićev skok“, a u udžbenicima je opisana kao Desant na Drvar u kome se tada Tito nalazio zajedno sa Vrhovnim štabom. Sve raspoložive jedinice NOB-a branile su Drvar od nemačkih bombardera i artiljeraca. U tom momentu Tito se nalazio u pećini, a partizani su uspeli da spreče Nemce da ga zarobe. Ovaj poduhvat je oduševio svet, koji je možda i prvi put čuo za herojsku borbu naroda u Jugoslaviji. Beograd je oslobođen 22. oktobra 1944. godine, a do kraja iste godine oslobođena je cela Srbija, Crna Gora, Dalmacija i Makedonija. U aprilu sledeće godine počela je poslednja ofanziva oslobođenja Jugoslavije, a do polovine maja razbijene su i poslednje nemačke divizije na ovim prostorima. Obnova Jugoslavije i Pokret nesvrstanih Zemlja je posle rata bila skoro do temelja porušena, a kako bi što pre započela obnova organizovane su radne akcije. Na tim radnim akcijama širilo se bratstvo i jedinstvo među jugoslovenskom omladinom.

 

Pored materijalnog doprinosa, jačao je i moral među ljudima. Pored infrastrukturne obnove, Tito i njegovi saradnici su napravili petogodišnji plan za ekonomski razvoj i modernizaciju industrije čime bi se postigla nezavisnost države u odnosu na sve ostale. Ipak, Staljin koji je bio na čelu Sovjetskog Saveza imao je druge planove za Jugoslaviju. Presudilo je jedno pismo u kome je Broz sovjetskom vođi poručio da Jugoslavija „želi prijateljstvo, ali uz poštovanje suvereniteta i uzajamnog poverenja“. Kada mu se Broz 1948. godine suprotstavio došlo je do raskola među dugogodišnjim ratnim saveznicima. Odupiranjem Staljinu Broz je stekao simpatije Zapada. Godine 1950. Savez komunista je, između ostalih, doneo odluku da se preduzeća predaju radnicima na upravljanje, a mnogi se slažu da je time započela nova era privrednog razvoja Jugoslavije. Industrijska proizvodnja je počela da raste, a s njom i razvoj gradova. S obzirom na otpor koji je pružen tokom Drugog svetskog rata i statusa koji je Broz imao među svetskim državnicima, ugled Jugoslavije je tokom narednih godina sve više rastao. Ipak, svet se podelio na dva bloka – istočni na čelu sa SSSR-om i zapadni na čijem čelu je stajala Amerika. Jugoslavija se našla između dve velike sile. Ne želeći da se opredeli za jedne ili za druge, a pri tom znajući da je bi sukob između SSSR-a i SAD-a mogao svakog časa da kulminira, Josip Broz je počeo da okuplja zemlje koje nisu pripadale ni jednom od ova dva bloka. Jugoslavija je postala jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih, pokreta koji je u toku Hladnog rata predstavljao 55 odsto stanovništva zemlje, većinu vlada na svetu i skoro dve trećine članica Ujedinjenih nacija. Osnivačka konferencija Pokreta nesvrstanih održana je 1. septembra 1961. godine u Beogradu. Na njoj je za generalnog sekretara izabran Josip Broz Tito. Potpisao je sporazum sa predsednicima Egipta, Indije, Indonezije i Gane koji je imao za cilj uspostavljanje jake saradnje između zemalja trećeg sveta. Mnogi se slažu da je upravo ovaj potez „otvorio vrata“ stanovnicima Jugoslavije da slobodno putuju širom sveta.

 

Crveni pasoš“ je bio priznat u svakom kutku planete, a Jugoslavija je izbegla „obavezu“ da se prikloni Amerikancima ili Sovjetima. Od kraja rata do smrti Josip Broz se sastao sa brojnim svetskim državnicima. Od Vinstona Čerčila (Sir Winston Leonard Spencer Churchil), Ričarda Niksona (Richard Milhous Nixon), britanske kraljice Elizabete II do Josifa Staljina, Nikite Hruščova, Muamera el Gadafija, Jasera Arafata i Fidela Kastra.

 

Posetio je više od 58 država, a veliko poštovanje su mu pokazivali u kojoj god se našao. Mnogi su cenili njegove napore da se sačuva mir nakon pet godina užasnih stradanja, te se zato smatra jednom od najznačajnijih ličnosti 20. veka. Poslednje godine jugoslovenskog predsednika Polovinom sedamdesetih godina Tito se sve manje pojavljivao u javnosti. Nije odustao od diplomatskih sastanaka i poseta, ali mu se zdravstveno stanje 1979. godine naglo pogoršalo. Nakon što je ustanovljena arterijska blokada lekari su morali da mu amputiraju levu nogu. Preminuo je 4. maja 1980. godine u Medicinskom centru u Ljubljani. Njegovo telo je 5. maja Plavim vozom prevezeno u Beograd. Po vlastitoj želji sahranjen u Kući cveća na Dedinju. Njegovom sprovodu prisustvovalo je 700 000 ljudi. Na sahrani je bilo 209 delegacija iz 128 zemalja sveta, te se i danas, skoro 40 godina kasnije smatra najvećom sahranom nekog državnika u istoriji.

 

Privatni život

 

Josip Broz je rođen 1892. godine u Kumrovcu. Njegova prva supruga je bila Ruskinja Pelagija Belorusova s kojom je bio u braku od 1920. do 1928. godine. Zvanično su se razveli 1936. godine. Pelagija je rodila petoro dece, ali je preživeo samo sin Žarko Leon. Drugi put se oženio u oktobru 1936. godine u Moskvi sa Lucijom Bauer čije je pravo ime bilo Ana Koenin. Streljana je 1937. godine. Brozova sledeća velika ljubav navodno je bila Herta Has sa kojom se nikada nije zvanično venčao. U maju 1941. godine Herta mu je rodila sina Aleksandra Mišu Broza. Tokom rata je upoznao Davorjanku Paunović koja je kasnije postala njegova sekretarica i domaćica Belog dvora gde je Tito stanovao. Preminula je 1. maja 1946. godine od tuberkuloze. U međuvremenu Broz je upoznao Jovanku Budisavljević, dvadesetčetvorogodišnju partizanku iz Like. Venčali su se u aprilu 1952. godine, a kum im je bio Aleksandar Ranković, šef Državne bezbednosti. Nisu imali dece, a premda se „šuškalo“ da su se formalno razveli krajem 70-ih godina 20. veka, Jovanka Broz je ostala uz Tita do njegove smrt. 

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...