Ako se zapitamo šta je tajna njegovog uspeha, prvo treba da imamo na umu da je on vrlo lako mogao da završi život prerano, kao nepoznata osoba, a ne kao neko čije ime je nadaleko poznato. U njegovom slučaju, taj uspeh je došao tek u srednjem dobu, a pre toga je odustao od fakulteta na polovini, umalo umro od čira i radio mnoge naporne a slabo plaćene poslove kako bi preživeo. Tu je postojao i period od skoro čitave decenije kada nije uopšte pisao.
Bliski susret sa smrću naterao ga je da se u potpunosti posveti pisanju i da nastavlja da radi na novim tekstovima svakodnevno. Tek godinama kasnije je dostigao željeni nivo i postigao uspeh, a možemo naučiti dosta toga iz pisma koje je poslao svom prijatelju izdavaču i piscu Vilijemu Pakardu. U njemu kaže da mnogi ljudi pišu iz pogrešnih razloga, jer žele da se proslave i privuku pažnju devojaka, a da se pisanju treba posvetiti samo ako je ono odabralo vas, a ne vi njega.
On je smatrao da je poziv izabrao njega i da je zato sve ispalo dobro na kraju. Kaže da se ljudi previše trude oko nečega i da to pokazuje da je to pogrešan smer i pogrešan cilj. Dokaz da nešto nije za vas je ako morate sebe da naterate da radite to, jer je to automatski dokaz da to uopšte ne volite, već se zavaravate. A pokušaj treba da dođe samo ako vam se čini da biste se kajali do kraja života ako se niste oprobali u nečemu. Zato i na njegovom grobu stoje reči „Ne pokušavaj“.
