ŽENA ZVANA HRABROST!

Diana nije znala za strah: Cilj joj bio - spasiti srpsku decu! O svojim podvizima nikad nije htela da priča!

Njena humansot i hrabrost sačuvale su živote na hiljade mališana u Nezavisnoj državi Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata.

Zanimljivosti 06.05.2020. - 19:55h Autor: Stil.kurir.rs
Foto: Wikipedia/ dobrovoljno iz Večernjih novosti

Diana Budisavljević pomalo je nepravedno zaboravljena ličnost u srpskoj istoriji, a njena dela možda i prevazilaze delo čuvenog Oskara Šindlera, koji je spasio preko 1.100 Jevreja tokom Holokausta i o kojem je snimljen legendarni film „Šindlerova lista“.

 

Diana Budisavljević rođena je 1891. godine, poreklom Austrijanka, udata za srpskoh hirurga koji je živeo i radio u Zagrebu, bila je humanitarna radnica koja je tokom II svetskog rata iz zloglasnih ustaških logora pod upravom NDH spasila 15.336. dece. I dan danas ova akcija spasavanja smatra se jednom od najobimnijih i brojčano najvećih akcija spasavanja iz logora smrti koji su ustanovljeni tokom II svetskog rata, a koji su odneli na stotine hiljada života širom Evrope.

 

Diana nije znala za strah – beskompromisno i odvažno je sprovodila planove spasavanja dece, uglavnom srpske, iz područja Like i Korduna, ali i iz bosanskih sela. Radila je sa malom grupom ljudi, koji su bili njeni poverljivi saradnici i koji su zajedno sa njom rizikovali svoje živote, kako bi spasili decu od tetora, gladi, mučenja i sigurne smrti. Među njenim najodanijim saradnicima bili su profesor Kamilo Bresler, arhitekta Marko Vidaković, sestra Crvenog krsta Dragica Habazin i drugi – ljudi koji su rizikovali sve kako bi spasili živote nevine dece.

 

Diana je čuvala podatke o svakom detetu koje je uspela da spasi – u nadi da će nakon završetka rata deca moći da se vrate svojim roditeljima ili bar najbližoj porodici. Međutim, uprkos njenim željama, nisu sva spašena deca uspela da prežive akcije spasavanja. Naime, usled iscrpljenosti, gladi i bolesti umrlo je preko 3000 dece tokom ili odmah po napuštanju logora. Kraj rata uspelo je da dočeka nešto više od 12.000. Najviše dece spašeno je iz logora Jasenovac i Stara Gradiška.

Ovakve akcije, u tadašnjoj fašističkoj kolaboracionoj NDH bile su opasne i veoma teške za sprovođenje, a posledice za one koji su ih sprovodili mogle su da budu pogubne.

 

U dnevniku, koji je vodila, Diana navodi da je sa akcijama spašavanja dece iz logora počela još 1941. godine, na samom početku rata, ali da njeni apeli za pomoć tada nisu nailazili na odaziv, jer su ljudi bili u užasavajućem strahu od streljanja ili da i sami ne završe u loguru. Međutim, uspela je da nađe nekolicinu istomišljenika i ljudi jednako hrabrih, s kojima je razrađivala planove i logistiku i izvodila akcije spasavanja dece.

 

Čak i kada bi akcije spašavanja bile uspešne pravi problem bi nastajao gde i na koji način smestiti toliko dece u to nesigurno i surovo doba. Većina njih smeštana je po različitim hrvatskim porodicama, ali pod uslovom da budu odgajani kao Hrvati i da nikada ne saznaju svoje poreklo, što se i desilo sa jednim brojem dece. Drugi su smeštani po raznim crkvama i crkvenim prostorijama širom zemlje, dok je dobar deo dece završavao u kolektivnim smeštajima koji su imali malo bolje uslove od logora. Za hranu i osnovnu higijenu se snalazila, uglavnom od donacija.

Pored rizika da bude uhapšena i osuđena, Diana je rizikovala svoj život i tako što se nekoliko puta, obilazeći logore, ozbiljno razbolela od bolesti koje su u to vreme ubijale decu. Preležala je tifus i prema nekim saznanjima – doživela tri nervna sloma od kojih se, na sreću, oporavila i nastavila sa radom.

 

Pred sam kraj rata 1945. godine, Dianini spisi koji su sadržali kompletnu datoteku i popis dece koja su spašena su joj oduzeti od strane OZNA. Time je onemogućena svaka dalja identifikacija dece i njihovo spajanje sa porodicom. Dijana je bila očajna i tada izjavila:"Znamo samo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju decu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na prinudnom radu u Nemačkoj, a sada nikada neće naći svoje najmilije."

 

Diana se nakon rata vratila u Austriju, gde je i preminula 1978. godine, a izvori bliski velikoj humanitarki tvrde da nikada nije želela da govori o svojim podvizima za vreme rata, ali i da je snosila strašne psihičke posledice zbog svega viđenog i preživljenog, od kojih se nikada nije oporavila.

 

Diana Budisavljević posthumno je odlikovana nagradom Srpske pravoslavne crkve „Carica Milica“ za humanost i plemenitost, čiji je ujedno i prvi dobitnik, kao i brojnim drugim odlikovanjima za hrabrost i humanitarni rad.

 

Dela Diane Budisavljević, anđela čuvara hiljada dece zahvaćene vihorom surovog rata, nikada ne smeju i neće biti zaboravljena.

 

(Stil.kurir.rs)

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...