Osoba je u stanju da iskusi širok spektar različitih osećanja. I vredna ali i sramna. Među ovim drugim osećanjima se izdvaja i ono koje se zove "radost od zla". To je kada nam nesreća drugih ljudi donosi posebno zadovoljstvo. Da li vam je to poznato? Priznajte! Svima nam prija kada čujemo da je protivička fudbalska ekipa ispala, da je karijera neke zvezde propala i td...
Ne postoji univerzalno prihvaćeno tumačenje zavisti. Neki su uvereni da je ovo emocija koja je deo društvene interakcije: zavisti/zameranje i zlovolja. Drugi opet vezuju ovu emociju sa pravdom, poput onog "tako mu i treba" ili "to je i zaslužio".
Postoje dokazi da već u najranijem detinjstvu osećamo radovanje zbog zla. Evo primera: četvorogodišnjaci se najviše smeju kada se neko udari, padne u blato, polomi nogu, povredi se iz bilo kog razloga i td.
Stručnjaci tvrde da se čak i dvogodišnja deca raduju kada se nešto "loše" desi njihovom vršanjaku. Ali u sedmoj godini dete se više raduje kada pobedi protivnika, nego kada zajedno pobede.
Tokom 2013. godine rađeno je zanimljivo istraživanje u kojoj su proučavali bebe od 9 meseci. Naučnici su dokazali da čak i u ovom uzrastu deca osećaju kada neko doživi zlo i to ih "zabavlja".
Kao rezultat niza istraživanja naučnici su otkrili zašto se toliko radujemo kada "komšiji crkne krava". Zaključak je seldeć:
Postoji pretpostavka da se osoba ponaša na sledeći način: što više simpatiše osobu, to je manja verovatnoća da će se smejati nesreći te osobe.
Ako osećate zadovoljstvo jer je zlo zadesilo drugu osobu, to znači da vi tu osobu
dehumanizujete, tj. osećate zbog nečega da ta osoba nije vredna ljubavi, da je loša i td.
Samo ako ne osećate ljubav i simpatiju za tu osobu, vi ćete se radovati njenoj nesreći.
Zavist i sreća zbog tuđe nesreće je prilično univerzalna emocija. Zbog toga se pretpostavlja da mi dehumanizujemo ljude mnogo češće nešto što verujemo u to. Zbog toga se i radujemo tuđoj nesreći.
