Aleksa Šantić je bio srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je boravio i stvarao veći deo svog života.
Njegove pesme pune su emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod.
Zbog svojih pesama tokom Prvog svetskog rata je zatvoren kao talac i optuživan. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora.
Vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrslu prošlost pratila je uvek njegove pesme.
Jednu od najlepših takvih pesama Šantić je napisao 1910. godine, a ukazuje na tešku narodnu bedu koja je nastala neprijateljskim pljačkanjem.
Neprežaljena ljubav Alekse Šantića: Sa Eminom nije ni progovorio, a voleo je celog života! (FOTO)
O klasje moje
O klasje moje ispod golih brda, Moj crni hljebe, krvlju poštrapani, Ko mi te štedi, ko li mi te brani Od gladnih ptica, moja muko tvrda?
Skoro će žetva… Jedro zrnje zrije… U suncu trepti moje rodno selo. No mutni oblak pritiska mi čelo, I u dno duše grom pada i bije.
Sjutra, kad oštri zablistaju srpi I snop do snopa kao zlato pane, Snova će teći krv iz moje rane – I snova pati, seljače, i trpi… Svu muku tvoju, napor crnog roba, Poješće silni pri gozbi i piru… A tebi samo, ko psu u sindžiru, Baciće mrve… O, sram i grdoba!…
I niko neće čuti jad ni vapaj – Niti će ganut bol pjanu gospodu… Seljače, goljo, ti si prah na podu, Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!
O klasje moje ispod golih brda, Moj crni hljebe, krvlju poštrapani, Ko mi te štedi, ko li mi te brani Od gladnih ptica, moja muko tvrda?
Molitva Alekse Šantića: Leči patnju i uliva nadu, može da vam promeni život iz korena!
