Stevan Raičković je bio sprski pesnik, prevodilac, esejist, pisac za decu i akademik, a smatra se jednim od najznačajnijih sprskih savremenih književnika.
Stevan je bio rado viđeno lice i upečatljiva pojava Beograda, a deca su ga čitala u lektirama.
Ukupno za života Raičković je objavio 20 zbirki pesama, od kojih su mu najpoznatije: "Pesma tišine", "Balada o predvečerju", "Kasno leto", "Tisa", "Kamena uspavanka", "Stihovi", "Prolazi rekom lađa", "Varke", "Zapisi" i druge.
Raičković do svog poslednjeg nedeljnog popodnevna u 80. godini života (2007) nije uspeo da prežali svoju Bojanu.
“Mislim da je Steva prvi put umro, kada je umrla njegova Bojana”, na komemoraciji povodom smrti svog velikog prijatelja rekao je Matija Bećković.
Nije puno pričao o njoj, ali joj je mnogo pesama posvetio.
Sve svoje rukopise je spalio, tako da je uz njegovu samrtničku postelju ostala samo fascikla sa rukopisom za knjigu o njegovim sećanjima i razmišljanjima o Milošu Crnjanskom kao pesniku kome se neizmerno divio.
U jednoj od njegovih najlepših pesama “U mojoj glavi stanuješ” priroda je upotrebljena za iskazivanje ljubavi i najlepših osećanja koje je gajio prema svojoj rano preminuloj supruzi Bojani.
U mojoj glavi stanuješ: tu ti je Soba i mali balkon s kog puca Vidik na moje misli najtananije. Ponekad slušaš kako mi zakuca Srce ko živi leptir iz kutije. Ja ti odškrinem vrata: niz basamake Silaziš u vrt za kog niko ne zna. Na povetarcu lebdiš poput slamke. (Dok za to vreme, možda: neoprezna Stojiš na nekom rubu, ispred zamke…) Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš U morsku penu, ispod sunca, gola) spazim te kako po kiši preskačeš Barice i sva u blatu do pola Žuriš na posao s licem ko da plačeš. Prolazi dan za danom i sva svota Vremena tvog se po dva puta zbira: Pa pola oko moga klupka mota. Vidim sa tvoga lica punog mira Da ne znaš kako živiš dva života. U mojoj glavi stanuješ i dubiš Crne i bele hodnike za moje Misli: kako mi bežiš il me ljubiš? Van tebe druge misli ne postoje. Samo dok spavam ti se nekud gubiš.
