Ceo svoj život, Katarina Gongini je radila kao apotekar u maloj apoteci na Farskim ostrvima, izgubljena negde na Atlantskom Okeanu između Islanda i Škotske.
Bilo joj je 60 godina kada ju je muž ostavio. Nakon trideset godina braka, on je zaključio da se njihova veza iscrpela. Njihova deca su odrasla, osnovala svoje porodice i odselila se. Tako se Katarina našla u situaciji u koje se svaka žena pribojava. Odjednom je ostala sama u praznoj kući, piše Stil.kurir.rs
Kada je njen suprug otišao, Katarina je imala sve prilike da ostatak života provede žaleći se na sudbinu, negujući svoju nesreću i sažaljevajući se. Mnoge to zaista i čine.
Samo što je Katarina shvatila da od takvog života neće dobiti ništa dobro. Pa je zato odlučila da uradi nešto sasvim drugo.
Prvo je prodala porodičnu kuću. Pa je onda kupila mali stančić samo za sebe. Onaj novac koji joj je preostao, uložila je u pokretanje sopstvenog posla.
U šezdesetoj godini Katarina je napustila siguran posao farmaceuta i otvorila malu modnu prodavnicu. Oduvek je htela da se bavi dizajnom i umetnošću, pa je krenula u tom pravcu.
Međuti, ništa se nije dešavalo na tom polju.
Nakon nekoliko izuzetno neuspešnih godina, Katarina je pomislila da joj otvaranje malene radnje i nije bila tako dobra ideja. Počela je da dovodi u pitanje uspeh u šezdesetim i td. Razmišljala je o svojoj želji da se bavi umetnošću i zato je odlučila da više ne pravi kompromise.
Za svoj šezdesetšesti rođendan je preko interneta našla školu savremene umetnosti koja joj se odmah dopala. Iako se škola nalazila u Španiji, a Katarina nije znala španski jezik, predavanja su bila na engleskom jeziku. Zbog toga ova hrabra žena uzima preostali novac i odlazi u Barselonu na godinu dana.
Pozdravila se sa decom i unucima, zatvorila radnju i krenula sa severa na jug Evrope.
Škola je podrazumevala studiranje multimedijalne umetnosti, što znači da je Katarina učila fotografiju, video, audio i kompjutersku grafiku. Pošto je ovo najsavremenija umetnička forma za koju je potrebna posebna foto i audio oprema, škola nije bila nimalo laka.
Ali Katarina je u 66. godini započela svoj zlatni studentski život. Unajmila je stan sa mladim cimerima kako bi uštedela novac. Počela je da ide na seminare i predavanja. Njeni školski drugovi imali su od 18 do 20 godina, ali Katarini to uopšte nije smetalo. Ona je obožavala omladinu.
Verovatno se pitate da li se osećala napušteno i usamljeno u stranoj zemlji, bez prijatelja i poznavanja jezika? Ne, ni jedan jedini dan!
"U Barseloni se nikad nisam osećala usamljeno - toliko impresija, toliko stvari da vidite! Tokom studiranja promenila sam četiri stana, i svaki put sam imala veliku sreću da živim pored cimera koji su bili lepi i dobri momci," ispričala je Katarina. Ona smatra da bi svaka osoba trebala svoj život posle podesete osmisliti tako da doživi čisto zadovoljstvo.
"Nakon pedesete, život postaje mnogo bolji. Zato što više nemate tu odgovornost koja vas je pritiskala pre. Za mene je sadašnje vreme jedna neprekidna zabava. Slobodna sam da radim sve što poželim," iskrena je Katarina.
Nakon što je diplomirala u Barseloni, Katarina je odlučila da se na leto vrati na Farska ostrva.
"Nije mi mnogo novca ostalo, pa moram sada da zarađujem," objašnjava ona. "Već sam odlučila i dogovorila se sa nekim ljudima da se ponovo vratim na posao farmaceuta. Zaradiću novac preko leta, pa se vraćam u Barselonu da se pozabavim učenjem španskog jezika," optimistična je Katarina.
