Gledajući svoju decu kako uživaju u blagodetima dvorišta, bilo da je to leti kada im razapnemo bazen da se brčkaju, kad se igra fudbal, žmurke ili se bere voće koje smo sami odgajili ili je to zima kada naša ulica postane staza za sankanje, ne mogu a da se ne setim kako je meni bilo za svaki raspust kada je čitava planina bila naše dvorište. Naša zemlja snova, čiju smo svaku stazu i bogazu poznavali. Na koje panjeve se ne seda, gde su šumske jagode prve stizale, a gde one livadske koje se zovu „pucke“ jer kad ih bereš one pucketaju, gde je voda pitka i iz barice a u koje grmove kupina se ne zalazi zbog zmija.
Bilo je to detinjstvo kakvo bi svako poželeo svojoj deci. Baš kao što je Ršum jednom lepo rekao: ”Odrastao sam na selu, a na selu se rađaju deca ljudi, a ne deca kućni ljubimci, kakav je slučaj sa gradskom decom. To znači da smo brat i ja bili potrebni porodici i od malih nogu dobijali zaduženja u kući i na polju.” A ako je neko znao sve o lepom detinjstvu i o onome što je potrebno deci, to je zasigurno Ršum. Planina i njeno zabačeno seoce nisu samo bili fenomenalno igralište već i jedna velika zelena i dobro provetrena učionica. Tamo smo naučili mnogo životnih mudrosti:
Moraš da znaš ko si. Ko su ti bili preci. Odakle su ti došli, otkud im to prezime, ta krsna slava. Jedino tako nećeš posumnjati u svoj put. Nećeš izgubiti putokaz, kompas ti neće zakazati kad se nađeš na raskrsnici, ako znaš da su časno i slavno ginuli braneći veru i otadžbinu i čast bližnjih svojih. To je lekcija važnija od one da su bunike otrovne i koje pečurke se jedu.
Ako se ovako ponašate prema ostarelim roditeljima, vratiće vam se duplo!
Uvek možeš da pomogneš. Nema veze koji poslovi su u pitanju i dečije ručice su uvek dragocene. Dok odrasli skupljaju seno, deca mogu da grabuljaju, da skupljaju šljive naporedo sa njima, da donesu hladne vode kosačima, da pleve baštu, da napoje telad, nahrane koke …ma svašta nešto. Sve se računa i ništa nije teško kad vidiš da oko tebe sve radi i svi se trude da doprinesu, i urade što više.
Danas kada moj muž i ja posle četiri godine kada ne rodi kajsija, uzmemo pa je isečemo i izvadimo korenje da bi posadili drugu, bolju sortu, ja se sećam svojih stričeva i ujaka koji ni divlju oskorušu, u tim krajevima zvanu brekinja, nisu sekli ili vadili. Ta širina i prostranstvo pružali su mogućnost svemu. Zrela brekinja je u jesen bila poslastica za svinje, drvo bi se iseklo kada stigne makar za ogrev. Svaka “divljaka”, bilo koje samoniklo drvce, kalemili bi voskom, medom ili samo kravljom balegom, i davali mu osobine omiljenog rodnog drveta, i retko kada bi se desilo da se “kalemar” ne primi. Ono što bi opet rekao Ršum, ”ne posjeci ni trešnje grkalje.” A meni su baš te divlje, samonikle trešnje zvane “grkalje” bile najlepše. I od njih su se najteže prale ruke i skidali brkovi. Danas kada bih našla sadnicu te trešnje ne bih pitala za cenu… Nostalgija, to ti je…
Biti lenj i neposlušan bila je najveća moguća sramota za jedno dete. Retka su bila deca za koju se to moglo reći. Niko o tome nije govorio ali svojim primerom vrednih i čestitih ljudi koji poštuju starije, ta lekcija je bila više nego naučena.
Nauče te da hranu ne biraš. Na planini mog detinjstva nije bilo izobilja ali je bilo svega dovoljno. Umesto brokolija, kelja i prokelja bilo je sremuša, koprive, i zelja. I tada su deca mrzela te zelembaće ali je bilo grehota komentarisati hranu, i nikako nije bilo preporučljivo reći da nešto ne voliš da jedeš. Jelo se da bi se živelo i radilo, i to je bio kraj svake diskusije o hrani.
Zastanite na trenutak: Evo zašto su priroda i svež vazduh dobri za organizam!
Leto u planinskom selu te nauči da se čuvaš. Da budeš oprezan na svakom koraku. Ona pečurka koju su ti crtali u slikovnici se jede, ali samo jednom u životu. U stvari sve pečurke i bobice možeš da pojedeš, ali to baš nije dobra ideja. Ako ne znaš, pitaj. Prvo što te nauče na selu je kako da prepoznaš jestivu pečurku, koje su jestive bobice i gde ima zmija otrovnica i kako da reaguješ ako se ne daj Bože, sretnete. Nauče te da osluškuješ, šuma nije samo tvoja, u stvari uopšte nije tvoja. Možeš sresti razna stvorenja. Ali, ti ćeš pri tom susretu biti jedini sa razumom, jedini čovek, i uvek možeš da izvučeš živu glavu. Ne da možeš, nego moraš. To sve te nauče dok gradska deca još uče Zmajevu poeziju.
Sve što možeš da sačuvaš za zimu, sačuvaj. Osuši voće ako je rodilo, ušuškaj jabuke u jabučaru, pokupi lešnike i orahe. Nakuvaj džemove i sokove. Osuši biljke za čajeve. Sakupi što više sira i kajmaka. Osuši i šumske pečurke isečene na listiće. Nakrcaj drva, grane i grančice. Ništa se neće baciti kad stegne mraz i severac zasvira d-mol. Zimi može samo da zafali, da pretekne sigurno neće. Sve što možeš osuši, skuvaj, skloni. Obrsti zovu, trnjine i šipurke i sve što se da obrstiti i ostaviti da čeka zimu.
Priroda je uvek na strani čoveka. Znaš to jer nikome tada nisu trebali lekovi. Dobro, vrlo retko je moralo da se ide kod doktora. Ali nije bilo boljke koju nije mogla makar da ublaži neka travka, ili kora nekog drveta. Ako kašlješ – baba kuva podbel, ako ti curi nos – inhaliraju te vrelim čajem od bosiljka, ako te muči dijareja – baba kuva dunjin list ili vodopiju (cikoriju). Za sve je bilo rešenja, i priroda je uvek bila na našoj strani. Znaš to kada je deda srećan zbog bogate žetve i roda šljiva. Znaš to jer je iz jednog planinskog izvora razvučena voda za sve kuće u selu, i nikada ni za vreme najvećih suša nije presušio.
Isterajte decu iz kuće: Tajna njihovog zdravlja su svež vazduh i priroda!
Radi. Samo radi, i ne stidi se nikakvog poštenog rada. Deda je znao da kaže: ”U radiše svega beše, u štediše još i više.“ Moji rođaci nisu znali šta je depresija ili dosada. Čak ni zimi, kada se planina umota u belo, ćuti i pušta kurjake da zavijaju i plaše narod. Zimi, kada na selu sve izgleda kao da nikada više neće ozeleneti, nema tuge: plete se, prede se vuna, krckaju orasi, popravljaju plugovi, šarke na starim šifonjerima, igraju se igre, priča o davnim vremenima. Nikada nisam čula da se neko žali, jer kad radiš, za to nema vremena. Zna se da je samo “dokon um đavolje igralište’’
Gore glavu. Zapitaš se još kao dete, kako je moguće da život bude istovremeno i lep i surov? Ali onda vidiš kako se sve nastavlja, i kako se svi usprave iako su poraženi, i nastavljaju svoje poslove. I deda uspravi svoje čelo i kaže: ”Samo neka je čeljad živa i zdrava! Biće i stoke i žita!“ I shvatiš da može oba istovremeno, jer iako su svi tužni, tebe čeka društvo da idete na kruške lubeničarke, one što kada zagrizeš unutra bude crvena, i baba se ozarila i utešila, jer je upalila kandilo pred ikonom, iako nije crveno slovo… Nekako znaš da će sve biti u redu, i da već sutra niko neće spominjati ove nevolje, jer to ne pomaže…
Odmah zatim usledila je i druga lekcija, život je težak. Mnogo teži nego što možeš da zamisliš. To shvatiš kada babi i dedi na telenju uginu i krava i tele. I kada dedi, koga nikada nisi video da plače, zadrhti brada i zasuze oči. To shvatiš kada vreo letnji dan preseče grad i satre klasalo žito, obrsti voćnjake i isfroncla kukuruze. I kada komšiju koji je živeo sam jer su mu deca po belom svetu nađu preminulog, u otkosima livade koju je kosio sam.
Prvo što nas je naučila planina je da je život veoma lep. Čak i kad nemaš mnogo materijalnih stvari. Život je lep kad si zdrav, kad te ništa ne boli,kad smeš da se popneš na najvišu granu stare ranke, kad ti nikada nije dosadno, kad te svako jutro budi miris pečenog hleba, kad imaš roditelje, sestru,brata i gomilu rođaka.
Ništa se ne baca. Kada oljuštiš jabuku, očistiš kupus,oguliš krompir ostatke nosiš kravama. Ostatke skuvane hrane skupljaš u pomije jer su one predjelo gudama, kao supica pre glavnog jela. Hleb se nikada nije bacao ni davao stoci, to je bila grehota. Jeo se koliko god star bio.U popari ili kako god, ali bacao se nije. Od stare izlizane suknje bivala je kecelja. Od probušene kofe bivala je okrpljena činija za kukuruz ili skupljanje voća. Od cipela koje smo prerasli bivale su papuče (samo ti deda žiletom otvori prozor za prstiće, i ne da te ne žulja nego ti je baš super tako). Niko se nije razbacivao, nije kupovao samo radi kupovine i sve što je moglo da dobije drugu namenu i novi život dobijalo je. Svi su tako gledali na život i nikom nije bio smešan okrpljen lakat ili koleno ili papuče nastale od starih cipela. Danas većina ljudi prekomerno troši, ali prekomerno baca. I naravno, gde Beograđani da bace listove kupusa nego u smeće, shvatam sve ali postoje stvari koje možemo proslediti drugima koji imaju manje. Stari hleb okačiti na kontejner. Odeću odneti u centre i prihvatilišta gde je mogu iskoristiti oni kojima je dragocen čak i ućeban džemper. Odvajati plastične čepove i time pomoći akciju Čep za hendikep. Uvek postoji način. Možemo ga naći sami kada već u ovoj zemlji nema regulisanog odlaganja materijala koji mogu da se recikliraju.
I naravno najvažnija od svih lekcija je ona o neodustajanju. Ona o optimizmu. Ona kada se posle oluja stežu zubi, diže glava i nastavlja dalje. Ona lekcija u kojoj je nada ona koja likuje. Priroda ona koja obnavlja, čovek onaj koji sve može i kome je sve dato, samo treba da bude dobar domaćin i da mudro raspolaže poklonjenim dobrima.
Izvor: detinjarije.com / Piše: Jasmina Jovanović
