Sasvim je prirodno da roditelji u starosti računaju na ljubav, podršku i pomoć svoje dece jer su celog života žrtvovali mnoge stvari kako bi oni bili srećni i da im ništa ne nedostaje.
Jedan ostareli zemljoradnik više nije imao snage da radi u polju. Sav teret poslova pao je na njegovog sina, koji je čitave dane provodio radeći, a predveče vraćajući se kući, zaticao bi svog ostarelog oca kako sedi na klupi ispred kuće.
"Više nije ni od kakve koristi" – razmišljao je njegov sin – "ništa više ne radi, i postao mi je teret".
I jednoga dana, isfrustriran zbog svega, sin napravi drveni sanduk, dovuče ga do klupe ispred kuće, i naredi svom ocu da uđe u njega. Bez i jedne reči, otac uđe u drveni sanduk, sin zatvori poklopac i odvuče ga do jedne strme litice, izvan sela.
Dok se spremao da gurne sanduk sa litice u provaliju, začu lupanje iz sanduka.
Otvorivši poklopac, zatekao je oca kako mirno leži unutra.
"Šta si hteo?"– upita ga sin.
"Pa, znam da nameravaš da me se otarasiš, ali te ipak savetujem da preko litice baciš samo mene i zadržiš sanduk, znaš – može zatrebati i tvojim sinovima jednoga dana." – odgovori mu starac.
