Kada osoba premine mnoge porodice u Srbiji poštuju ove običaje u kući: Fotografije se sklanjaju na posebna mesta, a ekseri se čuvaju u zidu

Kada se desi smrt u porodici niko ne može da ostane ravnodušan, a mnogima ostane strah da će se ogrešiti o preminulog ili ga zaboraviti. Sujeverja i običaji su se prenosila kao način da se ukaže poštovanje, ali i da bi se sprečila dalja nesreća u kući. Zato, fotografije pokojnika u mnogim srpskim kućama nisu imale isto mesto kao fotografije živih članova porodice.

Sklanjale su se fotografije

Na zidu je mogla da ostane prazna kuka, dok je fotografija godinama stajala u albumu, fioci ili vitrini. Stariji su to jednostavno govorili: slika se čuva, ali se ne kači.

Nekada se tačno znalo šta se radi sa fotografijom osobe koja je preminula. Umesto da dobije mesto među slikama živih ukućana, često se sklanjala u album, kutiju, fioku ili vitrinu.

U pojedinim porodicama verovalo se da fotografija ne treba da bude stalno pred očima ukućana. U drugima je to jednostavno bio način da se napravi granica između uspomene na pokojnika i svakodnevnog života.

Zato se ista rečenica ponavljala generacijama: slika se čuva, ali se ne izlaže.

Sat se zaustavljao i ogledala su se pokrivala

Verovanja nisu bila ista u svim krajevima. Negde se govorilo da pokojnikov lik ne treba da bude stalno među živima, dok se drugde fotografija jednostavno čuvala kao uspomena kojoj pripada posebno mesto.

Upravo zato je uramljena fotografija pokojnika na zidu u nekim porodicama izazivala nelagodu. Nije postojao jedan jedini razlog, već spoj običaja, žalosti, vere i porodične tradicije.

Važno je napomenuti da uramljivanje fotografije samo po sebi ne donosi nesreću. To pripada narodnim verovanjima, a ne dokazanim pravilima.

Kada bi neko preminuo, u pojedinim delovima Srbije ogledala su se prekrivala, sat se zaustavljao, a fotografije su skidane sa zidova ili okretane licem prema zidu.

Objašnjenja su se razlikovala. Negde se verovalo da odraz ne treba da „zadrži“ pokojnika, dok se drugde smatralo da kuća u danima žalosti treba da bude lišena svega što podseća na uobičajeni život.

Danas takvi običaji mogu delovati neobično, ali su nekada bili deo načina na koji se porodica nosila sa smrću i žalosti.

Posebne prilike za razgovor o uspomenama

U tome je i suština starog običaja. Fotografija nije morala da bude sakrivena zauvek. Vadila se kada se pričalo o pokojniku, na godišnjicu, slavu ili kada bi se okupila rodbina.

Neko ju je držao u albumu, neko iza stakla vitrine, a neko među ličnim stvarima pokojnika. Najvažnije je bilo da se uspomena sačuva, ali da fotografija ne postane svakodnevni predmet na zidu.

Gde su se fotografije pokojnika čuvale? Najčešće su završavale u porodičnim albumima, fiokama, kutijama ili vitrinama. U nekim porodicama čuvale su se uz dokumenta i druge dragocenosti koje nisu bile namenjene svakodnevnom korišćenju.

Kod strožih porodica postojala je jasna razlika između fotografija živih i pokojnih. Jedne su bile deo doma i svakodnevice, druge su se čuvale sa posebnim poštovanjem.

Moderne promene u čuvanju slika

Danas se fotografije čuvaju na telefonima, računarima i društvenim mrežama. Umesto jednog pažljivo odabranog portreta, porodica može imati stotine fotografija iste osobe.

Zbog toga se promenio i odnos prema starim pravilima. Fotografija više ne mora da bude okačena na zid da bi uspomena bila sačuvana.

Ipak, u mnogim porodicama i dalje postoji ono što se nekada podrazumevalo: pokojnik se ne zaboravlja, ali se njegova fotografija čuva sa posebnim poštovanjem.

Možda zato i danas postoji prazna kuka na zidu, dok fotografije pokojnika godinama počivaju u fioci ili starom albumu. Ne zato što je neko prestao da voli i pamti pokojnika, već zato što je tako naučio da čuva uspomenu.

Stil / Krstarica