Aleksandra Novaković je programerka i web dizajnerka koja je gostujući u emisiji Crna hronika na Kurir televiziji ispričala svoje iskustvo koje je doživela tokom posete manastiru Ostrog.
Aleksandra se sa cerebralnom paralizom bori od kada je imala 18 meseci. Kao prelomni događaj u svom životu navodi svoju posetu manastiru Ostrog sa 12 godina kada je doživela nešto čudesno i veličanstveno.
- Kada sam imala 12 godina, dakle, to je bio peti razred, moja razredna, Branka Kostić vodila nas je na Ostrog. Ja odlučujem da idem sa svojom rođenom sestrom. Do tada ja jesam znala šta su manastiri i sve to, ali nisam tako mala mogla da razumem to. Samo sam osetila potrebu da treba da idem. I dan danas ne znam zašto, ne znam kako, ali sam osetila potrebu da treba da idem - rekla je Aleksandra.
Već nakon prelaska praga manastirske crkve preplavile su je snažne emocije:
- Kada smo stigli na Ostrog kako sam zakoračila da uđem u manastrisku crkvu, tako sam počela da plačem. Svi ljudi koji su tamo bili su se okrenuli. Ja sam ridala, nisam mogla da se zaustavim. To nikad neću zaboraviti. Pustili su me i rekli su, samo plači, jer ima nešto što treba iz tebe da izađe i ovo će biti prelomni trenutak tvog života. To mi je rekao jedan monah. Nakon toga sam ušla u manastir, pomolila se i prišla moštima Svetog Vasilija. U tom trenutku osetite kako sva bol u vašem životu nestaje, kako počinjete da volite to što jeste, kako sav teret koji ste nosili na svojim leđima, ne zato što ste hteli, nego zato što ste morali, nestaje.
Kada je spustila ruke na mošti Svetog Vasilija osećanja su se dodatno pojačala:
- Spustila ruku na mošti Svetog Vasilija i počela da plačem. I u toj snazi plakanja, ja sam uspela da zamislim svoje tri želje, koje su se danas, 12 godina kasnije, sve tri ostvarile. U tom trenutku moja prva želja je bila samo da sama mogu makar 100 metara da pređem, da ne mora mama da me drži, ili sestra, ili porodica. Druga želja je bila da u moj život dođe čovek koji će razumeti šta ja želim, kada kažem želim da radim vežbe i želim da napredujem, jer znam da mnogo mogu da postignem u svom životu, bez obzira što imam to što imam. Treća želja je bila da se bavim ovim poslom koji se danas bavim i da mogu samostalno da zarađujem, da osetim da i ja vredim pored toga što imam bolest.
U tom trenutku prišao joj je jedan monah i saopštio joj radosne vesti:
- Kada sam te tri želje izgovorila, prišao mi je jedan monah i rekao: "Drago dete, te tri želje koje si zamislila, ja ne znam šta su, naravno, ne mogu da čitam tvoje misli, ali znam da će proći 10 godina i da će se sve tri želje ostvariti, jer tvoje oči govore da hoće!" On je nakon toga otišao i ja sam ostala sama još malo u toj sobi.
To nije bilo njeno jedino iskustvo prilikom posete manastiru.
- Izašla sam iz manastira, krenula je služba koja je trajala šest sati. Kada sam ulazila u manastir ja nisam mogla da stojim. Nakon što sam izašla iz manastira ja sam stajala šest sati. Inače sam trpela bolove svaki dan, jer naravno kako radite vežbe upale se mišići, sve su upali, jer su aktivni naravno i posle toga treba određeno vreme da se oni oporave. Ali u manastiru uopšte nije bilo bola, kao da bolesti nema. To je neverovatno, jer to ne mogu ni dan danas da prepričam nakon 12 godina. Ovo je prvi put da sam to izgovorila.
