Sveti Jovan Rilski rodio se blizu Sofije, u mestu Skrinu u vreme cara Borisa. Rodio se u pobožnoj porodici, srednjeg imovinskog stanja. Još u mladosti je zavoleo Gospoda, pa je po smrti roditelja svu imovinu razdelio siromašnima i bolesnicima, pa se zamonašio. Samo sa jednom kožnom haljinom na sebi napustio je svoj rodni kraj i udaljio se u jednu divlju goru gde je u jednoj pećini počeo sa podvizivanjem.
Pretrpeo je tu mnoge napade demona i ljudi, kao i od razbojnika i svojih srodnika. Preselio se u Rilsku planinu i nastanio u jednom šupljem drvetu. Hranio se samo travom i bobom koji je po Božjoj volji počeo da raste u blizini. Godinama nije video čovečje lice, a onda su ga, opet po Božjoj volji, otkrili čobani koji su tragali za svojim izgubljenim ovcama. Mnogi su čuli za njega pa su mu dolazili tražeći pomoć u bolestima i mukama. Bolesni su dobijali zdravlje svetiteljevim molitvama.
Jedan čovek je već nekoliko godina imao nečisti duh u pošto je video da ljudi idu u Jovanovu pustinju krenuo je za njima. Kada je došao na kilometar od Rilske pustinje, pao je na zemlju i počeo da viče: "Ne mogu da idem dalje, peče me oganj". Njegovi saputnici su ga tad svezali i odvukli ka prepodobnom i zamolili da ga isceli. On im je odgovorio da to nije u njegovoj moći i da ga samo Bog može isceliti. Neprestano su ga molili za pomoć pa se on pomolio Bogu za njega, a on je odjednom ozdravio. Sada su svi proslavili Boga.
Glas o velikom pustinjaku stigao je i do bugarskog cara Petra. Car je silno želeo da se vidi sa njim, ali je pustinjak izbegao susret i u pismu mu je dao potreban savet.
Mnogi vernici, privučeni vrlinskim životom svetog podvižnika, nastanili su se u blizini pustinjaka. Tu je ubrzo izgrađen hram i manastir. Dostigavši duboku starost, sveti Jovan se upokojio mirno 946. godine, u sedamdesetoj godini svog života. Po smrti se javio svojim učenicima. Njegove mošti su prvo prenesene u Sofiju, pa su prilikom najezde Ugara odnete u Mađarsku, da bi u vreme cara Jovana Asena bile odnete u Trnovo. Kad su Turci zauzeli Trnovo, posredovanjem sultanije Mare Branković, mošti svetog Jovana Rilskog prenete su za Rilski manastir, gde i danas počivaju.
Rilski manastir su obnovili kralj Milutin i car Dušan, srpski vladari i on je kroz vekove bio kula svetilja i mesto čudotvorne sile i duhovne utehe za hrišćanski narod u Bugarskoj, posebno u teška vremena robovanja pod Turcima.
Žitije prepodobnog Jovana Rilskog napisao je Georgije Skilica na grčkom i patrijarh Jeftimije Trnovski na slovenskom.
